Kultura
‘Žena moga muža’ je vraÅ¡ki dobro koncipirana i napisna priÄa
Sinoć je u Vukovaru promovirana knjiga Tanje Belobrajdić  ‘Žena moga muža‘, a mi donosimo prikaz Vladimir Jakopanca koji se knjige dokopao u dalekom Melbournu u Australiji.
‘Kao Å¡to znate, nije uobiÄajeno da hvalim i preporuÄujem tuÄ‘e knjige. Naprosto ne stignem od svojih, no ovo je izuzetak, najnoviji roman Tanje Belobrajdić: ŽENA MOGA MUŽA.
SluÄajno sam imao prilike zaviriti u rukopis, a sada sam polako, s guÅ¡tom proÅ¡etao i kroz knjigu. ProÅ¡ao sam kroz nju dvaput. Da ne ponavljam Å¡to su već tako dobro rekli Ivana Å ojat u Predgovoru i Mate BaÅ¡ić u Pogovoru, samo ću reći da je to neÅ¡to posve drugaÄije od svega Å¡to se danas može naći u modernoj hrvatskoj literature.
Tematikom brakolomstva, rastave, razoÄaranja u braku, nevjerstva i proigranog povjerenja, mislim da se nitko u novijoj hrvatskoj književnosti nije bavio na takav naÄin. Ovo je stvarno kaleidoskopski pristup toj problematici, kako je ustvrdila Ivana Å ojat.
Taman kad ste pomislili da je pronaÄ‘en krivac i da ga valja popljuvati, Tanjina priÄa odjednom pronalazi krivca i na suprotnoj strani, na strani koja optužuje i sve tako u krug. Koja je to suptilna analiza Äovjekove psihe, koje poznavanje patoloÅ¡kog diskursa u nama od kojega ne možemo pobjeći. Odjednom se Äitava stvar nalazi kao pred Kristom u Novom Zavjetu: “Tko je bez grijeha, neka prvi baci kamen na njuâ€. Kamenje je nagomilano, ali nitko ga na kraju ne baca.
Tanja Belobrajdić joÅ¡ je jednom, iako usput, stradanje svoga grada Vukovara oživjela pred naÅ¡im oÄima. Pokazala nam je kako je to kad gotovo Äitava tvoja generacija jednoga grada spava pod zemljom i kamenom. JoÅ¡ jednom uzdigla je svoj grad na pijedestal heroja.
Nemam dovoljno rijeÄi kojima bih preporuÄio ovo Å¡tivo svima koji su se naÅ¡li u brakolomstvu ili brode prema njemu, svima koji su iz propalih veza iziÅ¡li kao pravednici, da se mogu posramiti, jer će njihova zakamuflirana krivica isploviti kad-tad na vidjelo, kao i sve laži i pretvaranja do kojih joÅ¡ možda nitko nije uspio dogmizati.
Trebali bi je Äitati svi braÄni parovi, dok su joÅ¡ parovi, da im se otvore oÄi da brak nije crno-bijela fotografija i da u tom loncu kompleksnih psiholoÅ¡kih i fizioloÅ¡kih akcija i reakcija valja znati navigati, ako se ne želi doživjeti krah.
Trebali bi se tim romanom pozabaviti vjernici, kako bi shvatili da pitanje grijeha nije tako profano kako ih se uÄi s propovjedaonica. Nije to nikakav braÄni udžbenik. Ne mora se niti raditi nužno o braku. “Žena mog Muža†jednostavno je viÅ¡eslojna, iznenaÄ‘ujuća i vraÅ¡ki dobro koncipirana i ispriÄana priÄa o meni, tebi, njemu, njoj, svima nama koji smo gonjeni hormonima, prilikama, zabludama, loÅ¡om srećom, karakterom i na kraju valjda samima sobom, u ono Å¡to ćemo kasnije zvati sudbinom, neÄim Å¡to se je moralo dogoditi.
O ljepoti Tanjine rijeÄi u tom pripovijedanju, kao i o iznenaÄ‘ujućoj književnoj formi romana, detaljnije je u pogovoru odliÄno pisao Mate BaÅ¡ić, tako da meni u ovoj usputnoj noti ostaje jedino da skinem Å¡eÅ¡ir i duboko se poklonim gospoÄ‘i Belobrajdić.’
Piše:Vladimir Jakopanec/ Foto:Mako Balaži