Scena
– Uvijek nedjeljom: SuÄ‘enje po ljubavi
Pogledah svojim oÄima u oÄi tvoje i
stavih srce svoje pored srca tvojega.“
Papa Ivan XXIII
Kaže se da su oÄi prozori naÅ¡e duÅ¡e.
Valjda zato toliko ljudi danas pri susretu obara svoj pogled.
Ne žele uvid u stanje svoje duše.
OÄi.
Jedno oko desno, jedno oko lijevo. Organi u bojama. Organi koji opažaju svjetlost i tu svjetlost pretvaraju u živÄane impulse. Putem oÄiju primamo 90% svih informacija iz okoline koja nas okružuje. Ljudsko oko u stanju je razlikovati 10 milijuna razliÄitih nijansi boja. OÄima gledamo, vidimo i – namigujemo. Dajemo „mot u briÅ¡kuli“. Zaljubljujemo se u neÄije oÄi.
Za djecu kažemo da imaju oÄi mame, tate, none, dida. Kad smo mali oÄi nam služe za otkrivanje svijeta oko sebe. Kada odrastemo uglavnom oÄima želimo proniknuti u tuÄ‘u privatnost. Ili gledati televiziju. Pri susretu se gledamo u oÄi ili obaramo pogled. NajÄešće gledamo kroz sugovornika.
Kažu, struÄnjaci za komunikologiju, da se puno postiže Ävrstim (ali ne i preÄvrstim) stiskom ruke te izravnim (ali ne baÅ¡ i preizravnim) pogledom – u oÄi. Bilo kako bilo oÄi znaju Äesto govoriti viÅ¡e i znaÄajnije od bilo kojeg govora. OÄi su organ koji je Äovjeku možda i najdragocijeniji. Jeste li ikada Äuli da netko nekome kaže: „Uvo moje!“, „Nosu moj!“, „Nogo moja!“? Naravno – niste. Ali i vi ste nekome sigurno nekada rekli: „Oko moje!“
ÄŒovjek se nikada ne suoÄava s neÄim dobrim, plemenitim, poželjnim, lijepim. SuoÄavanje se uvijek odnosi na neÅ¡to teÅ¡ko, ružno, opasno problematiÄno. Ne želimo se suoÄiti s poÅ¡tenjem, ni s pravdom, ni sa ljubavi. Tu obaramo svoj pogled. Valjda nam je neugodno. Zato se i suoÄavamo sa stresom, strahom, proÅ¡lošću, bolešću.
SuoÄavaju se politiÄki suparnici, protivnici, rivali. SuoÄavamo se sa smrću, dugovima, poskupljenjima, nasiljem, neuspjehom. SuoÄavamo se s istinom. SuoÄavamo se sa samim sobom i to je ono najgore. SuoÄavamo se konaÄno sa samim Bogom.
OÄi su organi koji su i najizloženiji u teÅ¡kim životnim situacijama. Voljeli mi to ili ne, sud i suÄ‘enje jedne su od tih teÅ¡kih, ali životnih Äinjenica. Govorili mi o povijesti nekog naroda ili o dogaÄ‘ajima iz naÅ¡eg osobnog života pred neki ili pred neÄiji sud doÄ‘u i pojedinci, ali i narodi. SuoÄavanje je to s pravdom ili nepravdom.
Ako prekršimo zakon onda će nam društvo suditi. Ako želimo biti svoji suditi će nam bogati i moćni. Ako se opijamo, prežderavamo, živimo promiskuitetni seksualni život, ako smo neprestano pod stresom, onda će nam suditi naše tijelo.
Izbori koji su pred nama trebali bi takoÄ‘er biti odreÄ‘ena vrsta suÄ‘enja. BiraÄi će suditi onima kojima su dali svoje povjerenje prigodom proÅ¡lih izbora. Biti će ili „palac gore“ ili „palac dolje“. Tako se barem nadamo.
Mi jednostavno ne možemo izbjeći sud i suÄ‘enje u svome životu. Trenutak koji karakterizira susret s presudom. OÄi u oÄi.
Isus je rijetko govorio o konaÄnom Sudu, ali jednom zgodom je oslikao, za nas, sliku tog suda. Tu priÄu Äitamo i sluÅ¡amo ove nedjelje. DanaÅ¡nja parabola snažan je udarac onima koji doktrinu stavljaju ispred etike.
Pastir odvaja ovce od jaraca, kaže Isus, pa će tako i u onaj dan doći do velike podjele. Onima na desnoj strani biti će dopuÅ¡teno ući u Kraljevstvo nebesko, dok će onima na lijevoj strani taj ulazak biti uskraćen. Ali tu se javlja jako veliko iznenaÄ‘enje. Oni koji su mislili da su pravi i dobri vjernici doznati će da i nisu toliko dobri koliko su to oni za sebe mislili, a oni koji su mislili da i nisu neÅ¡to naroÄito dobri, reći će im se da su obavili posao bolje nego Å¡to su to sami i pretpostavljali.
Parabola nam govori da moramo svaku osobu promatrati kao da je ta osoba sam Isus Krist.
‘Gospodine, kada te to vidjesmo gladna i nahranismo te; ili žedna i napojismo te? Kada te vidjesmo kao stranca i primismo; ili gola i zaogrnusmo te? Kada te vidjesmo bolesna ili u tamnici i doÄ‘osmo k tebi?’ A kralj će im odgovoriti: ‘Zaista, kažem vam, Å¡to god uÄiniste jednomu od ove moje najmanje braće, meni uÄiniste!’
Postoji stara, jako poznata priÄa. Kraljev izaslanik javi gradonaÄelniku jednog omanjeg gradića da će kralj osobno posjetiti ih. I gradonaÄelnik obavi sve moguće i nemoguće pripreme, sveÄano se odjene i pohita na ulaz od grada Äekati kralja. Sati su odmicali, a od kralja ni traga ni glasa. Samo je proÅ¡ao stari, hromi prosjek koji zamoli nervoznog gradonaÄelnika za ÄaÅ¡u vode. Ovaj ga grubo odbije. Nije imao vremena baviti se takvim stvarima, jer on je – Äekao kralja. Pala je i noć, a kralj se nije pojavio. Ljutit i uvrijeÄ‘en gradonaÄelnik napisa pismo kraljevom izaslaniku u kojem je zatražio objaÅ¡njenje kraljevog nedolaska. Dobije odgovor da je kralj uistinu proÅ¡ao kroz njegov gradić toga dana. Putovao je inkognito. PreruÅ¡io se je u starog, hromog prosjaka.
Tko je Krist? Krist je svaki Äovjek. Ali uvijek će biti onih koji će reći: „Ali Gospodine, da smo mi samo znali da si to bio ti, mi bismo, vjeruj, potpuno drugaÄije postupili.“ U tome i jest bit. Da je onaj vlasnik svratiÅ¡ta u Betlehemu znao da Marija nosi u sebi dugooÄekivanog Mesiju, bez sumnje, bi naÅ¡ao mjesta za njih one noći. Da su Židovi znali da je to sam Bog kojeg uhićuju one noći u Getsemanskom vrtu, bez sumnje da bi ga vjerno slijedili, a ne ga kao razbojnika sprovodili.
NaÅ¡a dobrota mora biti nesebiÄna, a nikako proraÄunata. Ako Äinimo dobro djelo, jer mislimo da će nam ono biti ulaznica za nebo, onda naÅ¡a motivacija nije bila ljubav nego obiÄna sebiÄnost.
Parabola nam sugerira da će na kraju, kriterij po kojemu ćemo biti suÄ‘eni biti obiÄna djela dobrote.
U danaÅ¡njem Äitanju kralj dopuÅ¡ta ulaz u svoje kraljevstvo ne pripadnicima odreÄ‘enih vjerskih skupina, poznatim osobama, politiÄarima, estradnim zvijezdama, bogataÅ¡ima … konaÄni sud se temelji na tome koliko je dobar netko bio … je li nahranio gladnoga, pokazao brigu za utamniÄenoga, poveo raÄuna o onima koji su sirotinja.
Tko bi ikada mogao pomisliti da tako jednostavna dobra djela mogu imati takvu težinu u onaj konaÄan dan?
Tko bi ikada mogao pomisliti da će Äovjek biti suÄ‘en za neÅ¡to Å¡to mi u ovome svijetu držimo obiÄnim propustom?
Kada mi razmiÅ¡ljamo o Božjem Sudu onda mi mislimo o nekoliko za život nama bitnih odluka, ali prema danaÅ¡njoj priÄi Božji Sud dolazi svakog dana i to kroz male, svakodnevne stvari, kroz stvari koje mi Äinimo ili ne Äinimo. Pobožnost, pravovjernost, teoloÅ¡ke dogme nisu samo i jedino Å¡to se raÄuna. Isus govori da je glavni razlog Å¡to smo ovdje na zemlji – dobrota i to je kriterij po kojem će Bog sagledavati naÅ¡ život.
Ako to budemo zanemarivali – propasti ćemo.
Apostol pavao opominje crkvu u Efezu: „Daleko od vas svaka gorÄina, i srdžba, i gnjev, i vika, i hula sa svom opakošću! Naprotiv! Budite jedni drugima dobrostivi, milosrdni; praÅ¡tajte jedni drugima kao Å¡to i Bog u Kristu nama oprosti.“
(Efežanima 4,31-32)
Ova parabola govori da ćemo na kraju biti suÄ‘eni ne po onom loÅ¡em Å¡to smo uÄinili, nego po dobru kojeg nismo uÄinili. Onima s kraljeve lijeve strane uskraćen je ulaz u kraljevstvo. ZaÅ¡to? Zato, kaže on, jer sam bio žedan i niste mi dali piti, bio sam u zatvoru i nikada niste doÅ¡li posjetiti me, bio sam gol i nikada mi odjeću niste podarili.
Mi o Božanskom Sudu mislimo na potpuno suprotan naÄin od ovog. Mi mislimo da će nas u Kraljevstvo Božje dovesti suzdržavanje od odreÄ‘enih grijeha i mi mislimo da će nas iskljuÄivo grijeh odvesti u pakao. Mi mislimo da je dobar vjernik onaj Äovjek koji ne puÅ¡i, ne pije, ne psuje. Ali to je jako daleko od onoga bitnog.
NaÅ¡e su crkve prepune onih koji su fini, pristojni, poÅ¡tovani i ugledni. Onih koji ne puÅ¡e, ne piju i ne psuju. Ali koji ama baÅ¡ niÅ¡ta ne Äine za Krista. ProÅ¡li tjedan smo sluÅ¡ali priÄu o Äovjeku koji je dobio veliki novac i zakopao ga. ZaÅ¡to ga je Isus osudio? Ne zato Å¡to je taj novac prokockao, ne zato Å¡to ga je prolumpao, nego zato Å¡to niÅ¡ta dobra s tim novcem nije napravio.
Oni slijeve strane nisu pripuÅ¡teni u Kraljevstvo Božje, ne zbog onog Å¡to su uÄinili, nego zbog onog Å¡to su propustili uÄiniti. A mogli su.
”U sutonu života bit ćemo suÄ‘eni po ljubavi”
(Sv. Ivan od Križa)