Kultura
ULOMAK IZ RUKOPISA PRIČE “VATRENI LONAC” KOJA ĆE BITI U NOVOJ KNJIZI KOJU SPREMAM OBJAVITI..
Vatreni lonac
“… Znala je, pričala joj baba. Bogataši, oni koji nemaju svoga poroda, a dobrog su srca, zakopavali su blago, dukate, novac, nakit itd. I, takva mjesta su u noći svijetlila vatrenim plamenom kojeg su vidjeli samo siromasi, oni pošteni i dobra srca.
– Plamen je za mene…Bog zna da sam poštena, da se mučim ko Isus, odam dan-noć da priranim ono svoji osmero “mačića”… Moj Mirko, Bopg ga pomoga! Ma, dobar je on, ali bi se izgubijo kad bi samo jednim otiša iz sela…. Ne čuje me… Bože, mi prosti!… Ko manito šilježe!… Undan moram ja, evo vako, svaki dan. A, štaš? – uzdahnula je.
– Probaću! Pa šta Bog da, da! – reče i spusti sepet na zemlju, skide kaput, prekrsti se i potrča prema “plamenu”.
– Šta si da si, moje si! – i brže bolje poklopi “plamen” kaputom. – Moje si! – viknu opet, ali ustuknu kad se nešto mignu pod kaputom, a ona se odmače i ukoći.
– Koji si đava? – začu se glas i ugleda čovjeka s kapom šiljtačom na glavi koji se iskobelja mlatarajući rukama i zbaci kaput.
– Šta ti je, ženo Božija?!… Šta si me pritskla? – i ona prepozna lice susjeda Mije, a plamena nestade, samo se nešto oveće svijetlo otkotrlja niz kamenje na put.
– Ma, jesi li to ti, Zore?… Koji ti je Bog? Šta si jurtala na me? – oglasi se Mijo smijući se. Malo sam zakunja, a ti…
Evo, jesam!… Oprosti mi! Ja vidila ovde nešto ko vatra, biličasta, pa pomislila da pare “gore”… Znaš, ono što se pričalo.. – i ruke su joj drhtale od stida.
– Eto!… Ti od mog lonca na misečini mislila da su “pare koje gore”… Ha-ha-ha! Ajde, Bog te pomoga! – nasmija se opet Mijo. – To je novi lonac od aluminija… Kažu da je dobar… – pojasni joj. – Nego, ajmo mi kući! Dici!… Ti svojoj, ja svojoj!… Ko je dobijo tako pare?
Uze Mijo lonac, a Zora uprti sepet na leđa i nastaviše put…
– Ma, nisam mu pripelila da šuti… Ako kaže onoj svojoj, sutra će cilo selo znat šta je bilo… – razmišljala je cijelu noć, a muž je pored nje bezbrižno spavao.
– Ma nek pričaju. Ja sam mislila da “pare gore”… Poštena sam… – komentirala je i opet sutradan uprtila sepet na leđa, a djeca su trčkarala od kuće do kuće:
– Evo “jajare”! Iđe “jajara”! – vikali su.
Mijo je uz smijeh noćas ispričao svojoj Ivi ovu zgodu koja je odmah priču proširila od usta do usta. I, isti dan pjevala se ganga selom:
“LONAC-PARE KRAJ PUTA SE GRIJU,
JAJARA JE PRITISNULA MIJU!
