Scena
Silvija Razin “Rastanci”
Rastanci
Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
