Prteni kaputić

Jure je po stare dane počeo igrati „loto“, iako je cijeli život govorio: „Nema kruva prez motike“ i „Uzdaj se u se i u svoje kljuse“. Eto, odnedavno, se zaljubio u listiće s brojevima. Gledajući ih razmišljao je naglas.

–  Valjalo bi dobit kakve dobre parusine. Možda bi se i dica vratila u rodni kraj i otvorila firme. Lipo je bit moćan čovik u svom mistu, a povr’ svega bit čestit i pošten, a kad se ima – lakše je i to.

Mara je ušla u kuću i pomalo začuđeno pogledala Juru, pa zavrtila glavom, na što se Jure oglasio.

–  Ajdera, Mare, zabiluži mi brojeve na ovaj listić. Ti si dobrog bata, možda se i posrići, ko zna?

–  Opet te nosa, Jure. Jesi li popio tablete?

–  Nemoj me ljutit čim oči otvorim. Cili svit snuje o parom, što ne bi i ja. Već, vamoder, reci koji ću prikrižit. Ti si sritna.

–  To ti računaš po sebi. Misliš da sam sritna što sam se na te namirila? – pa će za sebe – Svak ti se sebi čini dobar. – A ja mislim da si ti sritan kad sam te ja zapala.

–  I, mogo sam ja dovest iz svakog sela po dvi. Poručivalo i’ je nekoliko. Ma, ti si mi, eto zapela za oko na Malu Gospu kad si igrala u kolu, i za me više nije bilo druge, džaba što su me nagovarali.

–  Znam ja da su me kudili. Tila je tvoja strina za te dovest svoju bratanu. Sićaš li se?

–  Kako ne sićam, koda je jučer bilo – nastavi Jure provjeravajući pogledom da ga ne bi kogod čuo.

–  Zamirio ja tebe Mare u kolu, a jedna moja zvirlava rodica dođe k meni pa mi reče: Lipa je cura, ali čerma joj izblidila, mora da je siromaška, a ti Jure ne smećeš oka s nje. Ja se od tada uvik čudim „šta žensko oko vidi“.

–  Sićaš li se ti, Mare, kako mi dade onu šljivu s draga srca?

–  Jesam, Jure, sićam. Prvi sam put vidila prteni kaputić na tebi, svi o tom pripovidali, tada su nosili momci suknene koparane, a cure suknene čerme.

–  Ja sam donio taj kaput s rada po Crnoj Gori. U njem su se te zime vinčali svi momci iz sela, a i ja sa tebe u njem priveo, moja Mare. I nisam se nikad pokajo – izjavi Jure oprezno.

–  Nisam ni ja. Meni su donili crvenu čermu Ruže Žutog i u njoj sam se vinčala, Ruža bila jedinica, a na kući mogli.

–  Ja sam uvik govorio i dici: – Nemojte za nedraga, lipo je živit s kim ti se mili. Ama me stra za unuka Juru Ivanova, uvik govori kako će se bogato oženit i priviše mu pare u glavi – a more mu lako prisist.

–  Je, kako je svit govorio: „Uzmi vraga – radi blaga. Blaga nesta – a vrag osta.“

Tribat će mu pripelit kad dođe, možda i poćuti. A ti baci te listiće, vidiš da je i tebe ponilo. Ko će doć do para prez muke?

–  Drugo sam ja! – reče Jure.

Iva Bagarić/OŠ fra Mijo Čuić