Jure je po stare dane poÄeo igrati „loto“, iako je cijeli život govorio: „Nema kruva prez motike“ i „Uzdaj se u se i u svoje kljuse“. Eto, odnedavno, se zaljubio u listiće s brojevima. Gledajući ih razmiÅ¡ljao je naglas.
– Valjalo bi dobit kakve dobre parusine. Možda bi se i dica vratila u rodni kraj i otvorila firme. Lipo je bit moćan Äovik u svom mistu, a povr’ svega bit Äestit i poÅ¡ten, a kad se ima – lakÅ¡e je i to.
Mara je uÅ¡la u kuću i pomalo zaÄuÄ‘eno pogledala Juru, pa zavrtila glavom, na Å¡to se Jure oglasio.
– Ajdera, Mare, zabiluži mi brojeve na ovaj listić. Ti si dobrog bata, možda se i posrići, ko zna?
– Opet te nosa, Jure. Jesi li popio tablete?
– Nemoj me ljutit Äim oÄi otvorim. Cili svit snuje o parom, Å¡to ne bi i ja. Već, vamoder, reci koji ću prikrižit. Ti si sritna.
– To ti raÄunaÅ¡ po sebi. MisliÅ¡ da sam sritna Å¡to sam se na te namirila? – pa će za sebe – Svak ti se sebi Äini dobar. – A ja mislim da si ti sritan kad sam te ja zapala.
– I, mogo sam ja dovest iz svakog sela po dvi. PoruÄivalo i’ je nekoliko. Ma, ti si mi, eto zapela za oko na Malu Gospu kad si igrala u kolu, i za me viÅ¡e nije bilo druge, džaba Å¡to su me nagovarali.
– Znam ja da su me kudili. Tila je tvoja strina za te dovest svoju bratanu. Sićaš li se?
– Kako ne sićam, koda je juÄer bilo – nastavi Jure provjeravajući pogledom da ga ne bi kogod Äuo.
– Zamirio ja tebe Mare u kolu, a jedna moja zvirlava rodica doÄ‘e k meni pa mi reÄe: Lipa je cura, ali Äerma joj izblidila, mora da je siromaÅ¡ka, a ti Jure ne smećeÅ¡ oka s nje. Ja se od tada uvik Äudim „šta žensko oko vidi“.
– Sićaš li se ti, Mare, kako mi dade onu šljivu s draga srca?
– Jesam, Jure, sićam. Prvi sam put vidila prteni kaputić na tebi, svi o tom pripovidali, tada su nosili momci suknene koparane, a cure suknene Äerme.
– Ja sam donio taj kaput s rada po Crnoj Gori. U njem su se te zime vinÄali svi momci iz sela, a i ja sa tebe u njem priveo, moja Mare. I nisam se nikad pokajo – izjavi Jure oprezno.
– Nisam ni ja. Meni su donili crvenu Äermu Ruže Žutog i u njoj sam se vinÄala, Ruža bila jedinica, a na kući mogli.
– Ja sam uvik govorio i dici: – Nemojte za nedraga, lipo je živit s kim ti se mili. Ama me stra za unuka Juru Ivanova, uvik govori kako će se bogato oženit i priviše mu pare u glavi – a more mu lako prisist.
– Je, kako je svit govorio: „Uzmi vraga – radi blaga. Blaga nesta – a vrag osta.“
Tribat će mu pripelit kad dođe, možda i poćuti. A ti baci te listiće, vidiš da je i tebe ponilo. Ko će doć do para prez muke?
– Drugo sam ja! – reÄe Jure.
Iva Bagarić/OŠfra Mijo Čuić