Prava slika

Prvi korak. Drugi korak. Treći korak. Štropot.

»Šta je sad opet? Šta ne miruješ? Zovi ako ti nešto triba.«

»Evo zovem i ništa mi ne triba.«

Jaka je osjetila da nešto nije u redu. Obrisala je ruke o pregaču i požurila iz kuhinje. Bacila je pogled kroz prozor. Približavala se večer, polako, kao magla iz doline. Samo da ovo nevrijeme stane. Snijeg je već danima padao. Izišao je svakomu na vrh glave.

»Šta si to uradio, jadan ne bija?! Moga si se sav slomit!«

»Moga sam, ali nisam. Je li ti lakše?«

»Ajde, ajde! Nego, šta si tija? Reci, donit ću ti.«

»Tija sam do telefona!«

»Do telefona!? Pa što se ustaješ! Znaš da smo neki dan stavili drugu žicu i da ti ga mogu donit u krevet kad god oćeš. Što malo ne misliš! E, ti kad nekamo upravčiš ne daš se smest. Ma kud se udado za te? Pravo su meni govorili da se triba udat za onog ko oće slušat.«

Jole je Å¡utio. Znao je da ona ima pravo. Uzela ga je nježno ispod ruke, kao u mladenačke dane… Odmah je to osjetio. Bio joj je zahvalan na tome. Otkad je bolestan, bolje je spoznao vrijednost drugoga u svome životu. Ali, da mu je sada samo… Nije dovrÅ¡avao misao. Osjećaji su u nutrini sve govorili. Kovitlali su njime i smirivali se, pa opet. Nije mu bilo mrsko. Spoznavao je neke nove stvari, odgrtao žeravu koja je davno bila spepeljana. Život je uistinu čudan ne pita Å¡to hoćeÅ¡, a živjeti se mora.

»Eto, tako! Samo lezi. Telefon ću ti donit. Telefoniraj koliko te volja. Platit ćemo, koliko god da košta. Znaš da se more.«

»Nemoj ništa donosit!«

»Čuj, nemoj ništa donosit! Šta je sad!? Ljutiš se što sam govorila o plaćanju. Triba mislit na sve. Teška su vrimena. Samo se ti duri. Ne će ti to ništa pomoć. Pametnije bi ti bilo da se Bogu pomoliš. Svak će prid njegovo lice. A tada, kako komu. Kad bi mogla, dala bi ti nešto od onoga što sam uvatila, ali ne mogu. Svak je tamo sam. Ma, šta ja tebi ovo pričam!? Radi šta oćeš.«

»Ne ljutim se i nemoj krivo tumačit moje riči. Ti ćeš zvat.«

»A koga to? Dosad nije bilo tako. Nisi mi nikad dava da se mišam u tvoje posle. Ti si bija muško, a ja žensko i govorija si da triba tako.«

»Opet ti! Zovi mi Pašu.«

»PaÅ¡u!? Å ta je tebi!? Ti stara komunjara, a on stari ustaÅ¡a, odnosno adezeovac, kako li no se to sad zove? OćeÅ¡ da ti se narod ruga!? Sad to smiju, a onda nisu smili. Prominila se vrimena, stari moj! Vi viÅ¡e ne vladate. Ne more se uvik bit gori, triba i neko drugi zasist na to misto. Bolje da se malo miÅ¡a. Tako je sigurnije. A vidiÅ¡…«

»Prvo, on nikad nije bija ustaÅ¡a. Drugo…«

»Nije bija ustaÅ¡a!? A kako ste ga ti i tvoji drukčije zvali? Nije valjda da ste sve odjednom zaboravili?! PomatuÅ¡ili! Ma nemoj! MisliÅ¡ da se ja ničega ne sićam? Zato ga je milicija onako ispendrečila kad je bio 10. travanj i kad su mislili da je on ono pisa. Moga je čovik ostat bez bubriga, sva sreća da nije. Izgubili bismo tako pametna čovika. Ta ne bi bija jedini. DoÄ‘e mi pobisnit kad se sitim samo Bleiburga, Križnoga puta sve do one doli Makedonije, pa Udbe, Ozne i svakakvi ti organizacija. Ne znaÅ¡ ko je, samo biju. ÄŒujeÅ¡ ti…«

»Dosta mi je tvoga pametovanja. Što si stala političarit? Kad si već započela, mogla si tako i prije. Nego, zovi Pašu ako oćeš. Ustaša nije bija, ako ništa drugo jer se rodija puno poslin rata. Da je bija za svoj narod, bija je, nije to grij. Ustaše su bile neki drugi zbog koji se sve ovo i odigralo kako se odigralo. A možda i nije, jer nisu dali da bude drukčije. Ma sada je svejedno.«

Jaka je zašutjela. Uvidjela je da to nisu ona svakidašnja kućna podbadanja. Nešto se drugo odigrava u Jolinoj duši. Uostalom, nije dobro govoriti kad se čovjek uzruja. Tada pusti jezičinu i rekne ono što i ne misli. Poslije ti liži, ne može se vratit rečeno. Uzela je polagano telefon, donijela ga do njega, još jedanput ga pogledala i polako okrenula broj gledajući kroz naočale.

»Jesam, ja sam! Jole bi te tija vidit.«

Pogledala je upitno u njega.

»Kaže, što prije dođeš to bolje.«

Popravila je Jolin jastuk, namjestila zavjese i smjerno izišla iz sobe. Bilo joj ga je zaista žao. Držala ga je dobrim čovjekom, iako joj se nije sviđalo da ne ide u crkvu. Pitala ga je o tome, ali joj to nikada nije do kraja objasnio. Njoj nije branio. Nekoliko ga je puta uhvatila kako se moli. Nadala se da će se jednoga dana promijeniti. Čitala je u knjigama da se može ponekada tako okrenuti u životu. Samo treba moliti. I ona je to činila. Međutim, što je vrijeme dalje prolazilo sve joj se više izgledalo da ona nije te sreće. I bi joj žao. Ipak, negdje u dubini nada je tinjala.

»Dobar dan, Jole, kako si? Čini mi se da si bolje!«

»Vazda Isus! Moga si lipo pozdravit, nisam ni ja magare!«

»Mislio sam…«

»U životu ti je najgore mislit. Nego, kako si ti?«

»Dobro sam. Djeca idu u školu, ona starija će ubrzo maturirati, i tako.«

»A, kako su ovi tvoji?«

»Pa, dobro, mislim da ćemo uspjet i…«

»Šta se bojiš! Znaš da te ne ću izdat. Nisam to činija ni onda kad se moglo i kad su to tražili od mene. Ajde, upri u čovika kojem sam to napravija!«

»Znam, znam, da si bio u redu. Ali, eto, pripadao si njima… No, dobro! Ovi moji idu naprijed. Mislim da će osvojit izbore. Barem se tako sada čini.«

»Misliš ili si uviren?«

»Uvjeren sam. Narod nikad nije bija zagrijaniji nego danas. Ako sad ne stvorimo državu, ne ćemo nikad!«

Joli su svijetlile oči. Paša nije znao je li to od njegove bolesti ili od ove zajedničke priče. Sve mu je ovo bilo čudno. Pustio je da događaji idu nekim svojim putom. U posljednje vrijeme mnogo se toga drukčije odvija.

Kava je već odavno bila popijena. Jaka je ulazila nekoliko puta, kao da nešto traži. U stvari, htjela je vidjeti što se događa. Šta ima Jole toliko pričati Paši? Nisu nikad tako činili, nije valjda da se Jole pripa smrti? Oči su joj zasuzile.

A bilo je toga puno za ispričati. I Paši su se oči zasvijetlile. Odjedanput je shvatio mnoge događaje u selu, odnosno u čitavoj Dolini. Taj ustaški velikan, bez da je to htio, zaista ih je zavio u crno. Izgubio je zajedno sa svojima rat, a oni koji su došli nisu znali za milost. Osvećivali su se čitavoj Dolini. I ljudi su se morali snalaziti kako su znali. Razmišljao je on nešto slično i prije u svojoj glavi, ali sada je sve to čuo iz nekih drugih usta. Polako se otvarala čvrsto zatvorena kutija. Kamo sreće da je i prije. Oni to nisu dali, a svaki su dan trabunjali o bratstvu i jedinstvu i sličnim glupostima. Trebalo nam je samo zajedništvo, pomirba i čuda bismo napravili. Ali nikad nije kasno.

»Dobro, donit ću, moj Jole, čim budem mogao. Nemam je trenutno kod sebe, ali ću je nabavit. Pazi malo na tu bolest.«

Jole je prečuo ovo zadnje i odgovorio:

»Čekam te. I neka bude dovoljno velika. Došlo je njegovo i naše vrime.«

Jaka je bez riječi ispratila Pašu do vrata. On se lijepo oprostio i otišao u noć. Negdje u daljini lajali su psi, tko zna čiji.

Tih dana Jole je slabo spavao. Kao da se bolest pogoršala. Bio je povučeniji nego inače. Očito je nešto duboko razmišljao. Znao je popušiti i koju cigaretu. Jaka ga je tada prijekorno gledala, ali je šutjela. Nije znala kako mu drukčije pomoći. Valjda će sve ovo brzo završiti, mislila je.

»Je li se javija Paša? Nešto ga dugo nema!«

»Ma, nije baš dugo. Javija se i reka da dolazi za sat-dva.«

»Dobro, dobro!«

I došao je. Nosio je zamotuljak pod rukom. Jaka ga je slijedila u Jolinu sobu. Pravila se da nešto briše, popravlja, a oči su letjele prema Joli i Paši.

»Evo, donio sam.«

»Razmotaj.«

Jaka je znatiželjno gledala, samo sada otvorenije.

»A, jesi mi lip, moj Vrane. Neka, neka! Dobro ti meni doša. A sad ti, Jake, skini onog odozgor. Njegovo vrime nikad nije ni bilo došlo. On je uvik bija uljez. Skini ga i daj mi ga vamo.«

Jaka je zbunjeno obavljala što joj je bilo zapovjeđeno. Dodala je Titovu sliku Joli.

»Dolija ti, a? E, moj razbojniče! Tebi je misto doli.«

Nageo se koliko je mogao i iz sve snage šutnuo sliku pod postelju. Staklo se razbilo, a on je zaškrgutao zubima od boli. Zanos je bio jači od trenutne snage. Oboje su mu priskočili u pomoć. Nježno su ga spustili na jastuk. Duboko je disao. Graške znoja izbile su mu na čelo. Oni su ga zabrinuto gledali.

»Dobro smo ovo obavili. A?!«, rekao je kad se pribrao. »Odavno sam ovo čeka. Nemojte me gledati tako. A kako sam drukčije moga živit? Oni stiskli Dolinu… Mom ćaći, a ni meni kasnije, nije se iÅ¡lo u Njemačku. I Å¡to sam drugo moga bit nego komunjara? Ćaća nije, ima je samo mene i moga me je ranit. A ja ih imam sedmero, kako znate. I svako oće izist, i popit, i Å¡kolovat se, i Å¡ta ti ja znam Å¡ta sve ne! E, ja, tako ti je to bilo. Nego, Å¡ta se ja vama ovdi ispovidam. PaÅ¡a, donija si mi Vranu u kuću, sad bi moga dovest i pra Vranu, ako se tvoji već nisu zakačili s pratrin. Svaka vlast je kvrgava i gleda samo na se.«

»Nisu, fala Bogu, i ja se nadam da ne će, iako fratri znaju korit. A što će ti fra Franjo?«

»Tija bi se ispovidit. Ti, Jake, ne gledaj me čudno. Ne ću ja joÅ¡ umrit, reka mi je to neki dan oni doktur, ali držati onog lupeža toliko dugo u kući veliki je grij. I joÅ¡ neÅ¡to, Jake! Zna san ja otić u crkvu i ispovidit se, iako nikad ovdje. IÅ¡a san tamo di me niko ne zna, znaÅ¡ da bi ovi naÅ¡i odma to prinili. Nikakva me slika ne bi spasila. A tebi fala Å¡to si iÅ¡la javno u crkvu i dicu odgajala i…«

Okrenuo se prema zidu. Očito, suza je krenula niz oko.

»I još nešto, Paša. Donesi mi i propetlje. Oću da ga vidin s ovog jastuka. Važnije je ono i od Vrane i od sviju nas. Ono je naša prava slika. Uvik nas spašavalo, čuvalo i upućivalo. Pod njim smo se rađali, resli, ženili, umirali. Ono je jedina snaga.«

ÄŒula se pjesma kroz selo.

»To oni odoše na obuku«, pojasni Paša.

Približavalo se podne.

Miljenko Stojić

(iz knjige Propetlje) tropolje.info