Visoko sam se vinula.
Oblake dodirnula.
Čekam svog ratnika.
Zvezdu da mi skine.
Svojom da me zove.
Da pišem pesme nove…
Ja letim.
Srećna.
Pod dugom da odmorim.
Čekam…
I pevušim…
jer znam da on negde luta.
Traži mene!
Pod istim nebom,
negde smo zapeli.
A trenutak nas samo deli!
Znam da postoji.
Da zove me…
I ja njega.
I da smo u pogrešnom pravcu okrenuti.
Ali,
zemlja je okrugla!
Očistila sam stazu budućnosti…
utrla sam put sreći…
Srešćemo se negde.
Nekad.
Zato pevam i čekam…
I pod dugom odmaram!
Ljiljana Klaric Salov
Rodjendanska…
Jos jedna godina se okačila!
Pa vezem mesece,
kroz priče…
još ne ispričane!
Prolaze slike.
Ubacim tu i tamo boje.
Pastelne…
Ne dorečene!
Trebam boje!
Življe…
Drečave…
Da vrište!
I put!
Da vodi na sve strane.
Ja sam putnik.
Sanjar…
Ulazim u srca!
Ali samo čista.
Ona u kojim stanuje dobrota!
Danas mi se godina više nastanila.
I neka je…
Nosim je ponosno!
Moja je.
U boru smejalicu sam je urezala!
Da prkosi !
Vremenu…
Snovima…
Maštanjima…
I ljudima!
Jer rodjena sam sa razlogom!
Nekom da budem mora…
A nekom melem u grudima!