Kultura
Pismo dida Vidurine suprotiva suncokretu Togonalu i gostima mu orjunaÅ¡ima… CRN TI OBRAZ MISLAVE TOGONALE ZAJEDNO SA MARKOVINOM I JAKOVINOM
E jada Bože moj, Bože moj, gužva did kapu.
E, Å¡ta si ovo pripušća na nas Bože mili, Å¡ta si nas ovako kazni’ sa ovom bagrom antihrvatskom, mizerijama prokletim koje nam i dan danas po kostima svetim pljuju i kozaraÄko kolo igraju, neutjeÅ¡an je did.
– Å ta je sad bilo, Å¡ta ne iÄ‘eÅ¡ ligat, vidiÅ¡ li koliko je sati, zove baba sa basamaka.
– Ma di ću, mogu samo u grob sa ovom žga
– O Gospe draga pa k’o da si sad s’vatija ‘ko uprav’ja žalosnom nam ‘Rvatskom, dide moj, dovikuje baba, ajde ligat’, ‘oćeÅ¡ joÅ¡ dicu probudit.
– E baba, baba, eno si vidila da su juÄer Slovenci u organizaciji Udruge Romana Leljka otpoÄeli primišćat posmrtne ostatke naÅ¡ih žrtava iz Hude jame u spomen kosturnicu u Dobrovi nedaleko Maribora da ih tamo dostojno sahrane da nisu viÅ¡e u vrićama za smeće.
Ne samo da je doÅ¡a’ i njihov biskup nego i prisidnik im Borut Pahor koji reÄe: “Uspjeli smo uÄiniti ono Å¡to je poÅ¡teno i dostojanstveno za žrtve. Iako se Äini da je to proÅ¡lost, zapravo je vrlo važno za naÅ¡u budućnost, bolju budućnostâ€, a od naÅ¡e kukavelji iz državnog nam vrha nikoga, njih ne diraju kosti muÄenika Å¡to padoÅ¡e za Hrvatsku i narod njen, oni ne Äuju krike pravednika iz jama Å¡to joÅ¡ ore slovenskim bregima, njih ne diraju kosti nepokopane.
Ne diraju ni Radamnoviziju koja o tomu ne prenese ni slova da bi se tek danas poslin graje na ovim, kako ‘no Marica reÄe, portalima, oglasili kad su za vist Äuli k’o da se sve zbilo na drugom kraju svita u Australiji, recimo, vrti glavom did.
Oj Slovenijo puna si bregova i mrtvih hrvatskih sinova, spušta glavu tužno did.
Ne dira bandu to Å¡to je pobijeno priko pola milijuna naroda, Hrvata, vojske, mladosti, staraca, žena i dice na najsvirepiji mogući naÄin da bi im i sam sotona pozavidio na mržnji i neÄoviÄnosti, paklenim mukama kojim ih usmrtiÅ¡e.
Ljude do gola skidat’, zajedno sa diÄicom njihovom pa im krampovima i lopatama lubanje razbijat’, noge i ruke lomit pa ih takve izmrcvarene u rudniÄka grotla strmoglavljivat’, Bože moj, Bože moj, suze oÄi didu.
Toliki jauk i plaÄ, tolika krv, rijeka krvi, hrvatske, natopi brda i dole Slovenije, NDH i sve do Srbije i Makedonije, baba moja, a jadna kukavelj naÅ¡a, mizerije i izrodi naÅ¡i i dalje drže sviću antihrvatskim sotonama koje i dalje rigaju laž i mržnju na sve hrvatsko na sve nevine u mukama zatuÄene hrvatske muÄenike koji braniÅ¡e svoj Dom, svoj napaćeni narod pred titinim koljaÄima od samog osnutka NDH pa do teÅ¡ki’ dana kraja, klaonice Jugoslavije.
Da ka’ Å¡ta reÄe Äasni starina Ivan Prcela:
Ubijali su ih hitcima i tupim predmetima;
ubijali su ih oštrim noževima;
ubijali su ih smrtonosnim injekcijama i poljskim vilama;
ubijali su ih žedom i gladu;
ubijali su ih užarenom vatrom i vrelom vodom;
pribijali su ih na križ i krunili bodljikavom žicom;
žive su ih u masama bacali u bezdane jame i u duboke rijeke;
kao žive mrtvace ubijali su ih na mnogobrojnim “marÅ¡evima smrti”;
u živo meso urezivali su im hrvatske simbole i onda ih vješali po stablima;
Silovali su, muÄili i ubijali hrvatske djevojke i hrvatske majke;
ubijali su majke pri porodajnim mukama i na koncu likvidirali Äak i njihovu novorodenÄad.
Ubijali su ranjenike i tek unovaÄene hrvatske vojnike;
polijevali su ih benzinom i spaljivali.
Ubijali su sinove pred oÄima majki i muževe pred oÄima njihovih žena;
ubijali su hrvatske novinare i profesore.
Ubijali su hrvatske svećenike i svećeniÄke pripravnike, ukljuÄivÅ¡i i nekoliko mojih kolega;
ubijali su redovnike i redovnice.
UBIJALI SU SVE HRVATE I HRVATICE KOJI SU DRŽAVOTVORNO MISLILI JER IM JE CILJ BIO DA HRVATI ZAUVIJEK OSTANU BEZ HRVATSKE DRŽAVE!
Sve to je bio VELIKI HRVATSKI HOLOKAUST!
Pa vidiÅ¡, baba moja, kakav to jad mora bit, napeto će i dalje did, kakva kukavna mizerija od Äovika, kakav sotonski mrzitelj svega hrvatskog pa da ih nimalo ne diraju te otkopane kosti u samrtnom grÄu; tisuće kostiju, stotine tisuća, koje ostadoÅ¡e tako skamenjene u potrazi za poslidnjim daÅ¡kom zraka, sa poslidnjim zagrljajem najmilijeg u zaÅ¡titniÄkom kriku pred titinim krvolocima, sa poslidnjim vapajem umorene diÄice koja tražiÅ¡e zaÅ¡titu pod golim skutima izmrcvarene majke, zajeca već gorko did.
Pa kamen bi proplaka na te muke Isusove naÅ¡e vojske, mladih i starih, žena i dice kojima je jedini grij Å¡to neizmjerno voliÅ¡e svoju uskrslu NDH i svoj narod hrvatski, a slidbenici sotona partizanskih ih i dan danas blate nesmanjenom žestinom kad kosti njihove same na povrÅ¡inu izlaze i rane nam k’o Isus nevirnom Tomi pokazuju, da vidimo i virujemo i da ne dopustimo da se o njima i dalje laže, ne radi njih nego radi nas, da roblje u svojoj kući ne budemo i dalje!
Da. kamen plaÄe i govori kad Äovik ne će, baba moja, a mi danas u naÅ¡oj ‘Rvatskoj sa takozvane Hrvatske televizije gledamo muk na iskopane kosti ‘rvatske iz jama bezdanki, pa gledamo pljuvanje po tim kostima ‘rvatskim, tim muÄenicima svetim naÅ¡eg naroda i naÅ¡e države, i onda kad se već muk ne može izbići, gledamo isÄuÄ‘avanje firaunsko s hinjenom zainteresiranošću: tko je to uÄinio!?, je li to bilo organizirano, je li tito za to znao i sve tako u stilu hijenske demokratiÄnosti kad se da riÄ istražitelju i otkrivatelju istine i odmah potom Ä‘acima i promicateljima sotonske laži pa potom joÅ¡ i indolentnim mužecima koji imaju ne malo putra na glavi, a sve u cilju da bace dimnu zavisu nad muÄeniÅ¡tvom naroda hrvatskog i tako zaÅ¡tite krvnike i njihove slidbenike, a opet uzmognu reć’: evo dali smo vam jednu emisiju di smo otvorili demokratsku raspravu na javnoj televiziji, vrti did glavom tražeć lulu od sve muke.
A Å¡ta je joÅ¡ gore ne zanimaju ni kukavnu nam vlast kosti naÅ¡ih junaka, naÅ¡ih muÄenika koje leže po raznim skladiÅ¡tima, vrićama i sanducima, po jamama i Å¡krapama po znanim i neznanim putima, rudarskim oknima i smetliÅ¡tima kao da su to kosti kakve živine, Bože mi prosti!
Ne more ih brige kako će im se Država Hrvatska dostojno odužiti za žrtvu njihovu svetu!
Nikoga ne zanimaju ka’ da su bez roda i poroda, izgubljeni u beznaÄ‘u, bez ikoga svoga, jadna nam majka, tužno će did!
– A baba sidi na basamacima u ganjku i tare suze misleći na sve zatuÄene na koje je did podsiti. Siti se baba i onih kundaka partizanski na trudniÄki trbuh kad zlotvori tražiÅ¡e dida i sve joj iz kuće iznesoÅ¡e pred uplakanom i gladnom diÄicom, a nju otraÅ¡e da im onakva nosi ranjenike do u Vrdovo, siti se baba svi’ znani’ i neznani žena i dice koja usahnuÅ¡e pod Äizmom partizansko i odma’ je niÅ¡to probode niz rebra pa joÅ¡ viÅ¡e u plaÄ pade sve stišćući zube da je did ne Äuje.
,- Baba Å¡ta je bilo, Å¡ta plaÄeÅ¡, doleti i zagrli je mala Marica.
– Ma niÅ¡ta ćerce moja, prenu se baba, ja ‘nako, niÅ¡to mi upalo uoko, neviÅ¡to će baba sve taruć Å¡udarom uplakane oÄi, nego di si se ti, milo dite, digla u ova doba, Å¡ta ne spavaÅ¡, al’ vas je did probudija, glasno će baba da did Äuje.
– Ma reci Å¡ta je bilo, uporna je Marica, Å¡ta je did reka’!? Dide, baba plaÄe!
– A ‘ko ne bi plaka, dite moje drago, kad evo i kamenje plaÄe, prenu se did k’o iz nekog tužnog sna.
Ja sam ti kriv dite drago, k’a i uvik, ja sam beÅ¡tima i galamia pa te probudia, jer me ova vražja Radmanovizija nasikirala sa ovim mizerijama jugoslovenskim, jada se did.
Podsitia sam sebe i babu na sve naÅ¡e mile poklane Hrvate od Slovenije do ÄevÄ‘elije, dite drago.
– A to je, bi’ će da si gleda’ kukavno Otvoreno, uznemirilo je i mene, vrti glavom mala Marica.
– A kako znaÅ¡ pametnice moja, Äudi se did.
– Ma nismo ti mi legli, gledali smo kod Jure u sobi svi, i Luka i Ivo, skruÅ¡eno će Marica.
– A, vrti glavom did, i ja se Äudim da ste ranije otiÅ¡li spavat, e a triba se ujutro rano dizat, dico moja, uimorno će did.
– Jesi vidi’ onog jada Markovinu, dide, siÄ‘e iz sobe i dragovoljac Jure sa svojim netjacima u naruÄju, jesi vidi’ kako jugoslovenÄina zamuckuje i spuÅ¡ta glavu na spomen partizanskih zloÄina koja mu pod nos turi Leljak, nema obraza crveni kmer pa opet pokuÅ¡ava izvrdati i potvoriti žrtvu sa onim Å¡ta je ka’ prethodilo tomu, sa starim polustoljetnim krvnikovim klevetama i lažima na žrtvu nevinu i onako zatuÄenu, dide moj.
– A jesam Äu’, a Å¡ta me i najidilo i Å¡ta iz pameti istralo neg’ to, a i oni naÅ¡ ka’ povisniÄar koji se na strica Jeru uvrga pa tuc muc, okolo naokole, misto u glavu da udri i Äistu istinu reÄe, jada se did.
A opet, znam i sam sinko, zato ga je i pozva mulac, suncokret Togonal, da pruži Å¡to mlaÄi otpor orjunaÅ¡ima Jakovini i Markovini i tako umrtvi gorku istinu o naÅ¡im muÄenicima koju iznese Slovenac Leljak.
A dobro, bilo je trenutaka kad je i oni LuÄić, zajedno s Leljkom, dobro kontrira jugospadalima i razotkriva im neÄasne namire.
Ali, braćo moja, znaÄi kad već i ptice na grani poÄeÅ¡e pivat o juÄeraÅ¡njoj sramoti Radmanovizije i kukavne nam vlasti koja ne ode u Sloveniju na prijenos posmrtnih ostatka naÅ¡ih muÄenika, mulac Togonal sada, oÄito po nalogu odozgor i napomenom da ne talasa previÅ¡e, sazva svoje Otvoreno na tu tužnu temu i odma nam zabi nož u leÄ‘a sa Jakovinom i Markovinom da stvar ne ode predaleko i pogubno pred istinom Romana Leljka za krvoloka im titu i majÄicu Partiju!
I da sve ne bude po staroj navadi Radmanovizije „pet naÅ¡ih (komunista, jugoslovena, poÅ¡tenih drugova) protiv jednog vaÅ¡eg (Hrvata, bilo kakvog, ali Å¡to manje svisnog!)“ pozvaÅ¡e, da se Vlasi ne dosite, uz Leljka joÅ¡ dvojicu, Jareba i LuÄića koji bi isto da je druga prigoda najvirovatnije asistirali pomenutom dvojcu na stare laži o Jasenovcu, Paveliću i NDH, ja vam kažem, glasno će did.
Zato se kukavni Jere, uh mene, kako ‘no mu bijaÅ¡e ime, a da, Mario, je l’, ma da, k’o da mu sluÅ¡am strica Jeru vajnog povisniÄara i blatitelja Ante Pavelića, onako, k’o maÄka oko vruće kaÅ¡e, najprije pravda „da to nije baÅ¡ njegovo podruÄje interesa“ pa nakon žive istine „To je bila zastraÅ¡ujuća industrija zloÄina. Taj zastraÅ¡ujući sustav upućuje na najviÅ¡i vrh tadaÅ¡nje vlasti.“, se jeftino iÅ¡ÄuÄ‘ava „ TeÅ¡ko je vjerovati da netko ubija 15 tisuća ljudi ovako lokalno, na razini dva nekakva lokalna policajca“!
Da takvima je „teško je vjerovati“ u tu prozirnu laž opravdavanja krvoloka tite!
Ma samo, vrli povisniÄaru, tko si to uopće u primisao takvu glupost doziva i dopuÅ¡ta raspravu o maloumnoj podvali titinih Ä‘aka i na to vrime gubi umisto da detaljno izloži sotonske razmire te titine „zastraÅ¡ujuće industrije zloÄina“!?
K’o da sad ne’ko isprazno trabunja nad savezniÄkim bombardiranjima, recimo civilnog Dresdena, Å¡to je zloÄin najvećih razmira koji vatrenom stihijom proguta i usmrti tolike stotine tisuća civila pod groznim mukama, i sad sa salonskom povrÅ¡nošću palamudi da je teÅ¡ko virovat da ÄŒerÄil nije zato znao (a on se nad snimkama zapoviÄ‘enog vatrenog pakla zlotvorno naslaÄ‘ivao!) misto da ga jasno i glasno bez pardona oznaÄi ka’ glavnog krivca!
Ili da se ‘ko Äudom Äudi da nije moguće, jel te, da Truman nije znao za bacanje atomske bumbe na HiroÅ¡imu i Nagasaki, il’ da neviÅ¡to traži Ävrste dokaze da je on to i naredi’, vrti glavom did.
I sad, vidi vraga, Jere, o Ä‘ava mu sriću odnija, Mario,opet ja na strica ode, povisniÄar, ne zna o kojim se razmirama te „industrije zloÄina“ radi, baÅ¡ k’o da nikad u kojem dokumentu vidia nije da se radi o priko pola milijuna Hrvata pobijenih, poklanih, zatuÄenih, živih zakopanih!?
Pa zar ne zna i nema potribu reći joÅ¡ koju o tom genocidu titinih krvoloka nad hrvatskim narodom, nema potribe zavapit’ koju iz dna duÅ¡e o Velikom Hrvatskom holokaustu, nego ‘nako naivno i salonski prihvaća igru orjunaÅ¡a i u rukavicama izokola upućuje na „najviÅ¡i vrh“ bez da spomene alfa i omegu svih krvnika partizanskih, krvoloka titu i pointira o pravim razmirima te njegove klaonice!
Bi’ će da mu zato uskoÄi i priskoÄi i Jakovina onako ozbiljno, povisniÄarskii: „nemoguće je u sustavu onakve Jugoslavije da vrh nije znao o Äemu se radi“, ali samo da ga bocne sa Andrijom Hebrangom kojeg „vi danas u hrvatskom kontekstu izdvajate iz toga i smatrate potpuno nevinim, a bio je jedan od najbližih Titovih suradnika“.
– Da dide u pravu si! Ma on ti eno nonÅ¡alantno umanji i broj poljskih žrtava u Katynskoj šumi kad govori o 14 do 14,5  tisuća, a sami Rusi priznaju, Äini mi se, 24 tisuće, i onda mu je normalno „teÅ¡ko reći“ o kolikom broju se naÅ¡ih žrtava radi, je li o desetinama ili stotinama tisuća, pri Äemu se i Togonal pravi blesav, pa isto ka’ i poslin prve riÄi Leljka o tomu da „su ih dovozili noću, kamionima. Pred sam rov bi ih svukli do gola, ostavili bi samo cipele. Po troje bi ih vodili u Barbarin rov. Prvoga bi upucali u koljeno ili tijelo, taj bi pao i povukao drugu dvojicu sa sobom u šaht dubok 48 metara“ odma’, brže bolje, da umanji Å¡tetu, prebacuje na Jakovinu da Å¡ta on misli „je li to bila organizirana akcija sa zapovijedi iz najviÅ¡eg vrha, Josipa Broza, ili sluÄajevi odmazde“, ljut je i Jure.
– A ovaj, stiran u kut, vrda ka’ pravo dite jugokomunizma „mislim da je bilo i jedno i drugo, teÅ¡ko mi je zamisliti da Tito nije bio dobro informiran o tomu Å¡to se dogaÄ‘alo“, ali pogrda, pazi sad, sve pribacuje na Jaltu di je dogovoreno da se vojske imaju predati onima protiv kojih su se borile, žesti se Marica.
A je li naredia zloÄin drugar Jakovina, jesu li u Jalti rekli da se vojska i narod, žene i dica, imaju poklati i živi zazidati u rudarska okna pa tako pravdaÅ¡ krvoloka titu, Å¡ako jada, podvlaÄi mala Marica.
A na pitanje o broju tako zatuÄenih pogrda jugoslovenska ima obraza umanjivati hrvatske žrtve i rugati nam se svima, jer, kaže, kad su skidani do gola kako mi možemo znati radi li se o Slovencima, Hrvatima ili Njemcima, i da to, Ä‘ava ga lipi odni’, do sada nije najpreciznije utvrÄ‘eno!
Eto ti ćeš nam reć titoistu, ustade mala Marica od pusta nemira.
I joÅ¡ nam pogrda pod nos podmiće da su nama bitne samo hrvatske žrtve ove iz svibnja ’45, a ima toliko žrtava u svitu cilom, pa je poÄe’ i nabrajat i godiÅ¡njice da im ne obilježavamo, a mi se uhvatili plakat za ovim hrvatskim k’o da su one jedine i tako bitne, Ä‘ava ga lipi opet odni’, eto opet da ponovim, neda se mala Marica.
Zar da se opet k’o nekad u Å¡koli, za kletog tite, uÄi srpske ustanke porid svoje slavne hrvatske povisti, jado komunistiÄki, ode Marica didu u krilo.
– Ma bravo sokolice moja, bravo, samo mi se ne sekiraj zbog svake kukavelji, tjeÅ¡i je did,
– Da, zaÄudo je kako olako mi prihvatimo nivo raspr’e i miÅ¡ljenja koju nam Radmanovizija podmetne i nametne, pa budemo zadovoljni s onim Å¡to rekoÅ¡e i Jareb i LuÄić koji se suprotstavljaju tezama jugoslovenÄine Markovine i Jakovine, a kad bolje vidimo i razmislimo uvidimo da se može i bolje kontrirati bandi i laž u korijenu sasići pa zato, kako ti reÄe dide, mulÄina Togonal i ne pozva nikog drugog da bolje i jasnije onda iznese istinu i u sramne jugoslovenske miÅ¡je rupe uputi podle slidbenike titinih krvoloka.
A opet, znamo i sami, da je to mislia ne bi orjunaše pozva da opet po žrtvi pljuju, vrti glavom dragovoljac Jure.
I misto da suncokret Togonal da priliku istini da iziÄ‘e na svitlo dana i u studio pozove one koji su o tom zloÄinu svidoÄili i knjige pisali i koji imaju i znadu Å¡to o tom reć’ i najbolje iskoriste tu uru da o istini zbore bez gubljenja vrimena na jugokomunistiÄke podvale i nebuloze on uz istraživaÄa Leljka poslin polustoljetni laži srbokomunista i njihovih „hrvatskih“ jataka opet „demokratski“ daje i žrtvi i krvniku jednako pravo da se izjasne i ravnopravo iznesu stavove, jer eto krvnik poslin tolikih desetljeća krvave vladavine joÅ¡ nije sve reka’ na tu temu, a i da ne bi žrtva sama govorila, onako subjektivno, i zlotvora iziritirala, Å¡to si istinoljubivi HTV ne može dopustiti!
Cilj mu je zapravo bi’ da Leljak Å¡to manje kaže!
E crn ti obraz zato, Mislave Togonale, crn ti obraz uhljebe jedan, to ti ja kažem, ustade uznemireni dragovoljac Jure!
Pa kad ćemo mi Hrvati viÅ¡e imati pravo nesputano u naÅ¡im medijima iznositi istinu o naÅ¡im muÄenicima, o žrtvi njihovoj, o ljubavi njihovoj za svoj narod i svoj dom, i tako liÄiti i zaliÄiti duÅ¡u ranjenu da bismo na grobovima njihovim dostojno obilježenim mogli konaÄno kliknuti: niste braćo, niste, zalud pali, evo opet imamo Hrvatsku!
Hrvatsku onakvu za kakvu ste vi pali, Hrvatsku na cilom svome povisnom i narodnom podruÄju u kojoj je svaki Hrvat slobodan i sretan, kovaÄ vlastite sudbine i sreće, uz pomoć Božiju!
Hrvatsku u kojoj su svi Hrvati braća i sestre, Hrvatsku koja štiti svakog svog pripadnika koji ju štuje i poštuje, voli i brani i srcem i dušom, umom i mišicom, sa zanosom i osmihom na licu će dragovoljac Jure!
– Ma jesi vidia strikane kako se on samo izmotava, pravi neviÅ¡t i ljubopitljivo sa hinjenom istinoljubivošću kao da uistinu traži odgovore na ono o Äem i ptice na grani pivaju sve ove tužne godine, posprdno će mali Ivo.
Pa onda pita, ka’ Å¡ta Marica već spomenu, je li to bila organizirana akcija sa zapovijedi iz najviÅ¡eg vrha, Josipa mu Broza, ili sluÄajevi odmazde, pa tko ustvari leži u Hudoj jami, te koliko je ljudi pobijeno, pa umanjuje broj stratiÅ¡ta kad nadovida da neki kažu ovoliko neki kažu onoliko, k’o da za neka nikad nije Äuo, a prid nosom mu kukavnoj televiziji, te se Äudom Äudi, k’o tele Å¡arenim vratima, kako to da ako ratni zloÄine ne zastarijeva da do dana danaÅ¡njeg nitko za ovakav straÅ¡ni zloÄin nije odgovarao, te postoje li neki konkretni dokazi, pisane zapovijedi, vezane uz mogućnost da je najviÅ¡i vrh ondaÅ¡nje Jugoslavije bio ukljuÄen u ove pokolje KNOJ-a, k’o da mu nije dovoljno kad je krvolok krvavih oÄiju zapovidio Jefti Å aÅ¡iću: Pobiti!, a on trkom onda u Sloveniju, pa Å¡ta je s pomirbom dice i unuka ovih i onih i je li kasno za lustraciju i sve u tom stilu k’o da je juÄer položio pionirsku zakletvu, pa ne viruje Å¡ta mu je drug tita u to vrime radio po Sloveniji kad je obilazio stratiÅ¡ta i naslaÄ‘ivao se nad klanjima kakvih je malo bilo u ljudskoj povisti!
Ne viruje ni njegovim govorima pred ustraÅ¡enim masama kad je rekao u Ljubljani: „likvidirali smo dvjesto tisuća bandita, a joÅ¡ toliko smo ih zarobili. Stigla ih je ruka naÅ¡e pravde“ (tada je, a Å¡to nitko ne spomenu i napomenu Mislavu naÅ¡em, prema svjedoÄenju borca pratećeg bataljona Franca SeÄena, putem obiÅ¡ao i aktualno stratiÅ¡te u rudniku Barbarin rov (Huda jama) na brdu iznad LaÅ¡kog i stratiÅ¡ta u Trbovlju, gdje je „izrazio zadovoljstvo metodologijom ubijanja“) ili ono kad se u Varaždinu obratio graÄ‘anima, koje su partizani strojnicama i bajunetima natjerali na Kapucinski trg, rekavÅ¡i „da u Varaždin nije doÅ¡ao službeno, niti da govori o politici, već da obiÄ‘e jedinice JA koje u okolici obavljaju važne zadaće na konaÄnom obraÄunu s hrvatskim smradom“ i „da će u novoj komunistiÄkoj državi svjetlost dana gledati samo toliko dugo, koliko traje put do najbliže jame“,  ili ono kad je posjetio partizanske ranjenike u Vojnoj bolnici Rebro, gdje se zanimao je li bolnica do kraja oÄišćena od „hrvatske bande“ pri Äemu mu zapovjednik iste, partizanski kapetan dr. Julius, podnosi prijavak: „Hrvatske bande viÅ¡e nema. SmjeÅ¡tena je na dva metra ispod zemlje, a neki joÅ¡ i dublje“, pa ni pisanoj zapovidi Kardelja u ime Centarlne vlade KidriÄu: „Najkasnije u roku od tri tjedna bit će raspuÅ¡ten sud nacionalne Äasti, vojni sudovi će suditi samo vojnim osobama, sve ostalo preuzet će redoviti sudovi. Proglasit će se nova amnestija. ZnaÄi nemate nikakvog razloga bito tako spori u ÄiÅ¡Äenju kao dosad“, stišće Å¡ake mali Ivo.
Da, nije Mislavu dovoljno poznato ni osobno svidoÄanstvo Miroslava Haramije, nastavlja ljutito mali Ivo, koji je po nalogu „organa narodne vlasti” izvrÅ¡io dezinfekciju grobnica na graÄanskom podruÄju:
“Žrtve su bile strahovito unakažene. StratiÅ¡ta su bila puna raskomadanih i unakaženih golih ljudskih tijela. Glave su im bile odsjeÄene ili raskoljene sjekirama, bili su im prerezani grkljani, odsjeÄeni udovi, spolni organi i dojke. Većini žrtava zaživotno su vaÄ‘eni utrobni organi, većinom srca, jetra i maternice”, drhtavim će glasom mali Ivo, taruć suzne diÄje oÄi.
Da, nije Mislavu poznato ni to da su nakon izvrÅ¡ene dezinfekcije, pregled grobnica obavili sanitarni inspektori Higijenskog zavoda u Zagrebu SabadoÅ¡ i FarkaÅ¡, te opunomoćenici istog zavoda, dr. Berlot i dr. Sindik, te da se tijekom oÄevida Berlot onesvijestio, a Sindik dobio živÄani slom i stanovito se vrijeme lijeÄio na psihijatriji, ide didu mali Ivo.
Da, dide oÄito niÅ¡ta njemu nije poznato Äim se ovako pravi lud, za novce hrvatskog naroda, umorno će već mali Ivo kojem’ se uplakane oÄi same sklapahu.
– Tako je, oko didovo, sve si dobro reka’, grli did svoga miljenika suznih oÄiju i sa gorÄinom Å¡to s diÄicom mora o ovim stvarima turobnim
– I Äuste li Å¡ta na sve one strahote i snimke iz Hude jame reÄe ona kukavelj orjunaÅ¡ka od Dragana Markovine: „Bitno je za ovu temu reći da se ne može cijeli sustav nakon 1945. niti antifaÅ¡istiÄki pokret, gledati samo kroz prizmu onoga Å¡to se dogaÄ‘alo ’45., jednako kao Å¡to se, primjerice, Amerikanci ne mogu gledati kroz atomske bombe na dva japanska grada. Nama su bitne samo te žrtve, a ne i one talijanske, njemaÄke i sve ostale.
O žrtvama mogu govoriti samo ljudi koji mogu Äisto i slobodno govoriti o svim traumama u ovom druÅ¡tvu, odnosno na isti naÄin govoriti o zloÄinima iz ’45., kao i o zloÄinima iz ’41. i ’95. godine.“
- E, zgužva did kapu s glave, tko o Äemu kurva o poÅ¡tenju pa tako i Markovina o ljudima  „koji mogu Äisto i slobodno govoriti o svim traumama u ovom druÅ¡tvu“, pa tako je, crn mu obraz, on, taj i takav, proziva i ono generala Glasnovića „da ne podnosi Hrvatsku” kada je ono govori’ o crvenim kmerima sa Filozofskog fakulteta!
– Možda je dide, na samom poÄetku ove emisije, taj Togonal u ime sve poÅ¡tene inteligencije triba Markovini dat, za onu ne tako davnu i iskrenu njegovu ispovist onoj vražjoj Documenti: „Ja sam danas žešći Jugoslaven od ikoga… Ja danas kad Äujem Lijepu naÅ¡u ja molim boga da Hrvatska izgubi! Meni Hrvatska niÅ¡ta ne predstavlja…”, koje odliÄje ka’ nezaobilaznom druÅ¡tvenom pregaocu da njegova riÄ u Otvorenom mu ima joÅ¡ veći znaÄaj kad je već riÄ o ovom prevažnom pitanju hrvatskog genocida koje je joÅ¡ uvik živa rana na tilu i duÅ¡i ovog napaćenog naroda, posprdno i ljutito će mala Marica, didovo zlato.
– Da, baÅ¡ si dobro rekla zlato moje, podržava did.
Dostojno HTV-a bi bilo da su mu tom prigodom dodilili, recimo, Orden Usrani opanak Ä‘enerala Draže drugog stepena za sve orjunaÅ¡ko protuhrvatsko dilovanje u žalosnoj nam ovakvoj RH i njega sama pozvali da prozbori koju o naÅ¡em velikom hrvatskom holokaustu bez nekih tamo smetala koji nam svako malo maÅ¡u s kostima neprijatelja naroda prid oÄima, vrti did ugaÅ¡enom lulom!
A isti taki Orden samo sad prvog reda mogli su dati na kraju i sudrugu mu Jakovini koji na pitanje vajnog Togonala ispali, i osta živ, „da je ubijeno nekih 40, 45 tisuća ljudi poslije drugog svjetskog rata“.
Ništa nego samo najmanje deset puta manje od jadnika jugoslovenskog koji „nema podataka“ o tim žrtvama našim!
Pa pogrdo neljudska, toliko ih zatukoÅ¡e samo u protutenkovskim rovovima Maribora, Ä‘ava ti sriću odni’, beÅ¡tima did.
– Nismo mi ni daleko od takvog razvoja situacije kad je ordenje ÄiÄa Draže u pitanju, ozbiljno će mali Luka.
Ma triba tom orjunaÅ¡u reći i potvrditi, da, naravno „da se ne može cijeli sustav nakon 1945. niti antifaÅ¡istiÄki pokret, gledati samo kroz prizmu onoga Å¡to se dogaÄ‘alo ’45.“, već triba gledat „kroz prizmu onoga Å¡to se dogaÄ‘alo“ od samog poÄetka zloÄinaÄkog puta krvoloka mu tite, sve tamo od Staljinovih Äistki kad je izda i na onaj svit otputia sve svoje konkurente mu drugove komuniste iz stare Jugoslavije, pa kroz zloÄinaÄki karakter komunizma i komunistiÄke mu partije, pa kroz sve zloÄine koje ta partizanija poÄini od samog uskrsnuća NDH, suraÄ‘ujući sa svima, Äetnicima i faÅ¡istima, a koji su bili protiv NDH i hrvatske slobode, pa kroz riÄi druga mu MoÅ¡e, komunistiÄkog „narodnog heroja” sa prvog zasjedanja AVNOJ-a 1942. u Bihaću:
„Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo.
Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj naÄin postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami prikljuÄiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljaÄku.
Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozoriÅ¡nim predstavama i drugom propagandom. Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas niÅ¡ta ne vredi. Mi od njih moramo naÄiniti beskućnike, proletere. Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u oÄajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira.“, pa kroz sve gozomorne pokolje koje poÄiniÅ¡e sve tamo od ÄŒapljine i Mostara, KrnjeuÅ¡e, Zrina i Å panovice, FoÄe i Rogatice, Livna i Kupresa, Grahova i Drvara, Travnika i Prijedora, Knina i Siska, Tomislavgrada i Å irokog Briga, sve do Vukovara, Zagorja i Like kuda ih vrag nanese na putu ruÅ¡enja NDH i klanja svega hrvatskog koje protujugoslovenski disaÅ¡e!
Dakle, kroz tu prizmu treba gledat’ ’45. jado Markovino i onda će se vidit otkud toliki zloÄin posli’ rata, u miru, otkud sve te laži o NDH i hrvatskoj vojsci, ustaÅ¡ama i Paveliću, vidit će se da je to samo krvavo finale onog Å¡to su zloÄinili tokom cilog rata i da nije bilo ustaÅ¡a i NDH bilo to bi bili i uÄinili u istoj miri i 41., okriće se mali Luka didu stisnutih Å¡aka.
– O tako je lulo didova, bravo, tako je, ljubi did razdragano unuka svoga.
E to mu je i Leljak reka’ podsićajući na riÄi onog zlotvora iz Ozne Ivana MaÄeka Matije „da kako bi oni, radniÄka klasa inaÄe drukÄije doÅ¡li na vlast i uÄvrstili je bez tih paklenih zloÄina“ i „masakr ljudi 1945. godine imao je samo jedan cilj – uÄvrstiti komunistiÄku vlast. Drugi cilj ne postoji“, uozbilji se did.
A triba se sitit i riÄi onog zlotvora Äilasa koji reÄe: „Hrvatska vojska je morala umrijeti da bi Jugoslavija mogla živjeti“ Å¡to potvrdi i tamo 1985. godine i koljaÄ Kosta NaÄ‘: „Sto pedeset hiljada protivnika vlasti palo je u naÅ¡e ruke i „prirodno“ na kraju smo ih likvidirali. Odmah sam izvestio Tita o ovomu uspehu“!
AnÄ‘eli hrvatstva su morali krvavo pasti da bi crvene Ä‘avlije sluge mogle tamnicu jugoslaviju obnovit’, maÅ¡e did kažiprstom!
Upamtit nam je i njegove, Leljkove, riÄi sa suzom u oÄima: „Jedno od najvećih stratiÅ¡ta je rudnik PeÄovnik u naselju Zagrad nadomak Celju. Rudnik je zatvoren 1945. U Å¡ahtu dubokom 240 metara nalazi se oko 12000 hrvatskih žrtava. Ogromne su to brojke. IstraživaÄi pronalaze kosti stopala od 12 centimetara. Ne može se to staviti u kontekst rata“!
A posebno bi neki tribali upamtit da je „od likvidatora u Hudoj jami još uvijek živih 16 osoba“, na znanje i ravnanje kukavnom nam Državnom odvitništvu, podcrtava did.
E kamo sriće, dico moja, da su pustili samo onaj uvodni prilog od kojih par minuta i iskaz Romana Leljaka, bolje bi bilo, da se svi osviste i pameti odazovu neg’ ovako stare gusle partizanske pustit da nam žive rane ponovno otvaraju. skoÄi se did k’o oparen.
Ma vidi koja je ura, braćo moja, evo ponoć već daleko prošla, a mi budni, a sutra nam se rano dizat, kumpire ćemo vadit, dico moja, ako nas vrime posluži.
Ajmo anÄ‘eli moji, svi ligat, a i zaslužili smo, jer smo se sitili svoje pomorene braće, suzu pustili, a to je ka’ i molitva Svemogućem za duÅ¡e njihove, je li, nosi did svoje anÄ‘ele uz basamake. Ajmo baba, muÄenice moja.
A Jure jesi sve u trapu pripremi’ kako sam ti reka, brine se did prid zasluženi poÄinak.
– Je dide, sve je spremno, biće krumpira, ako Bog da.
Did Vidurina
U kasne sate nakon Otvorenog YUHTV-a, 4. listopada, lita Gospodnjeg 2016.
Zapisao: ing. Ante Matić od Livna