Naime, poznati hercegovaÄki franjevac i pisac fra Janko Bubalo u svojoj knjizi ApokaliptiÄni dani (Zagreb, Matica hrvatska, 1992., str. 197. – 198.) piÅ¡e sljedeće: »…u selu KaÅ¡Äu Å¡ipovaÄke župe, u jednoj jami, naÅ¡lo se petnaestak ljudi, koji su se – nevini i samo od straha – kraće ili dulje vremena sakrivali oko svojih kuća. Iako se svatko svakoga bojao, njih je zajedniÄka nevolja ipak zbližavala i vezala, pa su se s vremenom svi naÅ¡li u toj kraÅ¡koj jami ne znajući možda ni sami Å¡to su od toga oÄekivali.
MeÄ‘utim, svaki je kraj (kao i sada!) imao svojih izdajnika-douÅ¡nika, koji su – uza sav oprez – ipak doznali da se u toj jami netko sakriva. Hrana im je dostavljana na jedan upravo tajanstven naÄin! Tako da – iako su im Äesto zasjedali – nisu nikada uhvatili nekoga od dostavljaÄa. Za hvatanje ili likvidiranje te skupine bio je zadužen zloÄinacFranjo Gadže iz Grabovnika sa svojom takozvanim “drvenom milicijomâ€. Bila je to skupina od tridesetak pokupljenih ali beskarakternih tipova, koji su s puÅ¡kom i bombama, u civilnim odijelima, samo s partizankom kapom, stalno krstarili i haraÄili krajem od Studenaca do Drinovaca.
Kad su doznali za tu skupinu u jami, viÅ¡e puta su prebrali taj teren zarastao dosta krupnom smrekom. ViÅ¡e puta su gotovo svaki kamen prevrnuli, ali uzalud. A ovi jadni utamniÄenici mudro su se dosjetili, pa su na sama mala vrataÅ¡ca jame navukli jedno veće stablo odsjeÄene smreke, koje je davalo dojam da ju je Bog joÅ¡ davno tu zasadio. A kad bi doÅ¡la dobro smiÅ¡ljena veza, smreku bi za Äas pomakli, obavili brzo posao, te bi smreku pažljivo ponovo “zasadili†i oprezno se izgubili.
Gadže se, iako je bio roÄ‘eni kriminalac, ne bi tome lako dosjetio, ali se sjetio netko od njegovih suzloÄinaca. RaÅ¡irili su se i poÄeli su tresti svaku smreku, dok se nisu namjerili i na onu koja je tako uspjeÅ¡no te jadnike Äuvala. Naravno, Gadže i ta banda brzo su se sletjeli oko tražene jame. PoÄeli su zvati, psovati i prijetiti bombama. Jadni utamniÄenici, vidjevÅ¡i da su konaÄno otkriveni, a osjećajući se i nevinim, ponudili su se da će svi – jedan po jedan – (drugaÄije nisu ni mogli) izići. Ali Gadže je onda svojima naredio da pripreme bombe i – dok se on s utamniÄenicima dogovarao o navodnim uvjetima predaje – da upale upaljaÄe te ih nemilosrdno pobacaju u jamu. Nastao je prasak bombi i urlik jadnika u jami, dok se konaÄno nije sve stiÅ¡alo kao u grobnici, koja je to tim Äasom i postala. I do danaÅ¡njeg dana to ostala. ZloÄinci su na koncu dobro zazidali vrata jame i “slavodobitno†se povukli.
Ovo mi je jednom kao svoj junaÄki Äin ispriÄao sam Franjo Gadže, a drugi put jedan plemenit Äovjek koji je u toj akciji sudjelovao, a umalo poradi toga nije poludio. InaÄe se to brzo doznalo, ali tko je smio o tome i govoriti, a kamo li… Gadže je kao informbiroovski zloÄinac, dospio u komunistiÄki zatvor i u njemu dovrÅ¡io svoje “Äovjekoljubljeâ€. “Dostojan je poslenik svoje plaće!â€