Barbara Jonjić: ‘Neka čuju oni dušmani što nan struju na Badnjak isključivaju kako rođenje Krista slavimo‘

I evo nas

Lagano s noge na nogu
Ušetali u Novu
Neki nalili teću manje
Neki više
Neki puškarali
Jerbo
Petarde in i danas majka
Drugi nabrajali poradi ćukenja koja se kako kažu petarda vrlo plašu

A mene petarde
Uvik prikobace
U rane osandesete

Nu
Moje selo van oduvik volilo puškaranje
I
Mi smo van imali našega strica Žaru
Nije mi bijo baš pravi, pravcati stric
Al’ san ga ja stricon zvala k’o i drugi

Stric Žara bijo je
Dotur od dinamita
E
I meni
Curici su bukon poda rukon
I keson karabita
On bijo pojam
Mi bi puškarali danima
Al’ pravo vrvo bi nan bilo kad bi stric Žara puca
Jerbo to se čulo baš onako kako toka

Najdalje

Najslađe nan bilo pucat za Božića u Jugi
Ih
Jerbo u taj vakat za nas nikako nije vridila ona pisma Tiha noć
Ni čut
Koja tišina životati
Što žešće
Što glasnije
Neka čuju oni dušmani što nan struju na Badnjak isključivaju kako mi ne predamo od nji’ i kako rođenje Krista slavimo
Neka njima to rođenje vrlo smeta

U taj vakat petarde su se bacale i
Sa kora u našoj crkvi
Ae
Jesu
Valja grije priznat

U nas van na koru nikad žensko nogon kročilo nije
One sidu dolikar
Gori, na kor
Tamo se penjala samo muškadija

Ne lažen
Živa istina

U crkvi se u taj vakat pucalo petarde
I nakon Po’noćke crkva našega svetoga Luke bila bi puna dima

Nema majci
Pravi pravcati prizor pisme
Spustila se gusta magla

Samo eto, nije usrid Zagreba
Nego usrid Imockoga

Valja pravo reć’ toga od rata više nema
Ogadilo nas puškaranje kvalitetno
Ogadilo nas
Nekako od naši bili kašeta spušćani u naše bile grebe

Nema više pucanja u
I okolo naše crkve
Nema
Prava je Tiha noć za našu Po’noćku

Ne puca se više blizu crkve a ni blizu greba
Jerbo

Naša nan dica tuten počivaju
I ne valja ji brudit
Ne valja

Nisu više rane osandesete
Probudin se u ovu Novu
Gazin kroza papire konfeta
Kapica i šešira
Na toli do pola popijena boca dičinjega šampanjca i plastične čaše
Šampanjac
Koji se šampanjcon zove
Iako to vidilo šampanjca nije

Nasmijen se

Pa navisin sebi kavu
Tursku
K’o i uvik
I pratin kroza prozor kako mi moj Imocki spava

Dok slušan radijon nalivan u kavu ladno mliko
Čujen
Sve nešto
Svicki nabrajaju
I unda jopet kažu

Start

Dekeko
Rič koju se gura više od riči
Regijon
Ima nediljak dana

Da me kogod pita’ do niki dan
Zaklela bi se kako manitijega imena za stranku
Od
Pametno
Nema

Ae
A privarila bi se
Kvalitetno

Jerbo je teta Dalija svoju stranku nazvala
Start
Tri dana san se tomu smijala
Tri cila dana
A di ne bi!?

Pa san unda pisala kako je ime vrlo pametno jerbo ona cilja niti vidit neće

I čini mi se
Kako i naša Dalija
Naša nova politička zvizda i miljenica medija
Nostalgično na naše osandesete gleda

Ne baš k’o ja
Valja pravo reć’
Al’ i kod nje su neke asocijacije na broju

K’o rećemo meni za Dočeka
Niku večer

Oživile
Neke moje asocijacije

Gledan je
Na njoj jaketica
Stisla šake u džepe
Digla svoj crven nosić od leda
Kupi usta
I šmrca već zeru nalađena
Jerbo je puškarala cilu noć isprid kuće
Su drugon dičicon i ćaćon
Ni’ko je živ u kuću potrat nije moga’

A sad se samo isprid kuće prikobacila
Na balkon
Su kojega puca pogled na našu lipu Krajinu i Ercegovinu bracku

Sidi na zelenoj, balkonskoj katrigi
A ukraj noga poredani joj vatrometi
Sva napeta
Svako zeru me priupita

– K’liko još ima do ponoći?

U ponoć ona nije čestitala k’o druga dica
Niti je nazdravljala su nami
Nije imala kada valja pravo reć’
Skakala je metar od zemlje
Od puste sriće na naš vatromet
I na svu silu onizi koji su se vidili od naši kuća

Puškaranje više ne volin
Već dugo ne volin
Ogadilo me

Al’ gledan nju
Nju, moju malešnu
I razumin je
Jesan

Razumin
I vidin
One moje davne osandesete
U njoj

Vidin buku i karabit

I vidin kako u njoj
Živi i oni gen
Našega strica Žare
Našega dotura od dinamita

Pa kažen
‘Nako
Samo za se’

Ne sikiraj se striče

Tebe nema
Mene ogadilo
Al’
Na Brdu
Sve mi se čini

Imaš i danas svoju
Malu doturicu.

* Mišljenja iznesena u kolumnama osobna su mišljenja njihovih autora i ne odražavaju nužno stajališta uredništva portala tropolje.info