Kultura
Marija Librenjak “O JEDNON LJUBAVI … Il’ o Cici i Cici (Cicki)”
O JEDNON LJUBAVI …
Il’ o Cici i Cici (Cicki)
Ne more čeljade zatomit bol i sakrit suze kad odlaze dragi ljudi, najskoli priko reda…
Nekako nan neumitnost rastanaka očeni i bokun žića…
Svaki odlazak suvremenika nan dušu sakati.
I onizi koje nismo upoznali, ali su glazbom, sportom…ili kako god obilježili naš vik.
Katastrofe nas prestrave i ujedine.
Tragedije dice i mlađarije nas posebno diraju. Srca nan cvile za otkinutin cviton u proliće života…
Ostaje nan molit’ se za njijove duše i sićat ji se…
Rojit uspomene u škatuli za sne…do susreta u vičnosti.
…
Jaglaci i ljubice mrlisin opijaju, ćireć ispo šušnja i suvaraka.
Granjsajuć’ goron i kupeć lozovinu ćutin vonj prolića.
Kakon je da je, priroda ne posustaje.
Moja drčina igra nakukale, pak mi se ispo inbotide u vrtlu sakriju i mjauču…
Ko će ji nać. Obađen okolon… i pridan se.
Trču prema staron trišnji pazeć’ da ne zgaze tratinčice.
– Moj spas za me!
Grcaju o’ smija jerbo su teti došli akta (nadmudrili me).
Mašaju se učaluš kinder čikolade i nadušak piju cedevite…
Pondak u kužinu, svako gušta u svojon logi.
Doklen razgrćen bjenkariju , preni me vika iz sveg glasa:
-Ajde tete brže, poče ti je Tv kalendar…
To moj prčulin tetu napominje, a išton napunijo četri godine.
…
Mora prčulin na užnu u babe.
Reče mi nevista:
– Umro je i Cico Kranjčar!
Zanimi…
– Bože moj, doklen će dragi ljudi vrcat nenadano ?!
Lešurajuć se bani’ u kužinu . Moran bratu metit jist.
Svaki dan se pomolimo za mrtve i žive, a malo kad u molitvi neko ime ne nadožuntamo.
Odnikidan mi umro rođak iz Zagreba.
Za Božić mu čestitala i napisala:
– Čut ćemo se ako Bog dade!
Nije suđeno.
Valja lumin užeć … neka planjca za duše mile.
A i korizma je.
…
Zvirin se i okrćen cilu noć. Neće san na oči. Sitila se našeg Zambate, Rore, koji pozanjin ode…
Misli vrludaju mrakon.
Jedito lumin planjca , a radijo tandrče. Ispo balature predu mačke. Ni njimon da ašika nije.
Poče, ganjci novi, a starinski radijo prijamnik san dobila na dar od ekipe s Hit radija ki najbolja Sinjačica, lani.
Vrckon mi vratio sićanja na ditinjstvo i prvu mladost.
Ki da je juče bilo.
Sridon bi pitala nastavnike da me pušću ranije. UvIk bi’ ništa ižinjala.
Sprišon granjsala. Do kuće mi po ure oda.
S ponistre bi očenila ćošu materiog vrućeg kruva, kanavacu pokrila pa uza skale i u ćaćinu postelju…
On bi pačio inkas i konta u svojizin librin, a ja ispo nogu parlafinte učila za sutra.
Radijo, slika i prilika ovoga šta ga u Sinjanju ovanjcira.
Ivan Tomić prenosi utakmice.
Kad bi spomenijo Dinamo, i ćaća i ja bi se ukipili, ni disali nismo.
– Mala varka Mlinarić Marka…
…
Valja pripomenit da u te zemane nije bilo poželjno navijat za Dinamo, a tekon otvoreno.
Momen ćaći to biše sinjal rvatstva, ka šta je bio ić’ u crkvu i ne uć’ u Partiju.
Dinamo nikako osvojit prvo misto , nek je bio posve dobar.
Kad su mu za Zelenin stolon ukrali prvenstvo, mog ćaću su kičkali:
– Jerko, di ti je Dinamo?
Nije jin osta dužan, vegon otpunta:
– Kad je Hajduk osvojio Kup Velesajamskih gradova?!
….
Otkako je ’73. Zlatko Cico Kranjčar zaigra u Dinamu, moja usta su ga bila puna.
Pokojna sestra i ja bi tiston lipile postere po zidovin u sobici.
(Sve je uništeno od neprijateljske granate ‘ 91.). Ostaše uspomene.
Nek me je ćaća svitova da u školi ne spominjen Dinamo, curici naivnoj nije bilo lika.
Od mali nogu bila i ostala ista. Uvik iskrena i drita, kolko košta da košta.
….
Priko odmora, a bome i na satu, nisan mogla izdurat i ne kazat:
– Cico je jopet da go’. Dinamo pobijedio!
Takon mi se jedita druuga Dinamovka u razredu, draga Zdravka, jednon obrati:
– Od danas si Cica!
Ćutila san se ki da san dobila pofalnicu ili još bolje, da san imala gazeta za burek u Turke.
O, Bože moj, koje li sriće u srcu momen…
Al’ nije ostalo na tomen.
Drčina koja nije mogla podnit ni Dinamo ni Cicu, a zaraj tojeg, ni mene , počela mi se rugat.
Petajuć rožinon vikali:
– Cicka, di ti je Cico?
Nisu birali ni misto ni vrime.
Jedita želja jin bila postidit mene i mog Dinama, najskoli Cicu Kranjčara.
….
Bolesna sestra posve infišala u Dinamo.
Često je govorila:
– Da mi je dočekat da Dinamo bude prvak pa i umrit!
Prid Bož’ć ‘ 81. , sanjajuć Dinamovo i svoje proliće, na ni svit sestra mila ode.
Moj anđe’!
…
Nedilja sveta, 28. veljače 1982.
(Brat stariji odavno za sve kupijo karte.)
Skućon, stariji brat, noseća nevista, mlađi brat i ja ter udana sestra u crnini … tarabason se zaputismo
na Poljud.
Nikad take tišme. Bilo čudo navijača iz Zagreba.
Biše ovo uživo moja prva i poslidnja nogometna utakmica…
Morali mučat, kuš u Spl’tu dat do znanja da navijaš za Dinamo.
(Bož’ prosti, bolje bi bilo za Zvezdu.)
Srca su nan drćala, šta o ćarice zaraj Dinama i tuge nemile za sestron.
…
Ćaća sluša “prenos” u postelji. Uz radijo preda i prva o sriće…
Mater žalosna na otomanu molila:
– Prosti mi Bože moj, ali molin te ispuni želju moje Vjere.
Neka ove godine Dinamo prvi bude!
…
Kad smo banili na svoje…frajali do zore.
…
Reka bi moj ćaća:
– Takon prolazi slava zemaljska…
– Valja zaslužit onu na nebesima!
…
Selo drimlje doklen radijo tandrče…
U Karakašici, 3. ožujka 2021. (22:23 h)”
Marija Librenjak
P.S. Cico nan je bio i osta’ kućno čeljade. Nije bio samo Dimamov igrač, već i prvi kapetan Hrvatske nogometne reprezentacije i njen izbornik.
Njegov zarazni osmijeh, dobrota, hrvatstvo i ljubav prema svim ljudima kao jednakima, nikad neće izvitrit iz škafetina mog srca, naziva : “Cico i Cica”…
Počivao u miru Božjem. Laka mu bila voljena Hrvatska gruda!
U Karakašici, 6. ožujka 2021.
Marija Librenjak
Continue Reading
