BiH
Marija Librenjak “Muke po usidilici”
Muke po usidilici
Pripovidila san jednu šalu u Sinjanju:
– Pozvala usidilica susida, mlađahnog meštra o’ kućanski aparata na rakijicu.
Nakon drugog pićerina počela se skalavat i reče mu da pokaže šta zna.
Bidan meštar jon popravijo perilicu i bojler.
Sinoć usidilica odredila metit prat bjenkariku u perilicu. Poče, išla je za tin kad je letrika jeftinija.
Pripušćala perilicu da pere po komodu i ošla za svojin poslin.
Trči sidi, trči lezi…
Kad ušla u kupaonicu, imala šta vidit. Poplavilo i procurilo i šoto vrata i ispo’ balature.
Dovatila se sića, ruta, šugomana…
Upotila se ki u zemane kad je u pučinu podne naviljčila piću.
Mokra do pasa.
Pleni na otoman materin i pensa:
– Koga u vu uru zvat, sočin mu platit.
Od jidi drmni pićerin rakijice. Odnikidan jon za rođendan donijo sinovac plus dar.
More bit da ju je infeta, jerbo koronu ima.
Šunta jon otpunta, da se filter nije nacuga puca, krpe, zdlaka…šušnja.
Maši se materini tinjela i ćućeć odvida.
Bilo je tutek i pređe i gazeta, ćaćini šudarića, bome i puca s intimela.
Istresla, omućala i jopet tinjelon zavidala.
Trevilo isprve.
Uštekala, makinja drnda k ganjci nova na gožđenon karu.
Ma i ražentaje, ne bi ni mlada nevista tako prakljačon na Jarugi…
Ki sanpas oškrini vrata doklen je brat u kužini prismočijo čevulju s odrne i turte.
– Nisan ja usidilica, vegon meštrovica.
Smije se brat. Oni van pravon lipo
divane. Ona se ne gasi, brajo prez riči ode ća.
Vuk sit, koza cila.
Di san ono stala.
Odredila meštrovica i škuro saprat, ujtila vakat.
Kakon toka, pošadon otvori vrata o’ bubnja i uturi đuture. Mačke se ominju oklon jon mokri nogu, Vode se ne mašaju. O’ dežgracije u svoju logu zalegle.
Ušteka i jopet na otoman. Inkvišala u serije, najskoli krimiće.
Omirila kad se perilica trni.
Imala šta vidit.
Poplavilo jopet.
Ćiverica puca.
Pripala se da će je kap ošinit..
Jovo nanovo.
Tari, cidi, meti…
S kanlanela svetog Leopona ponoć bati…
Njava jon ne da mira. Tinjele i alagase, odvidat i vidit šta je filter proguca.
Ni amenta o’ pređe, biza, ka ni puca.
Takon do jedne ure.
Odvidaji, zavidaji. Pali, trni.
Voda šiklja, nije jon do kolina ni kiša jesenja dugovita…
Manta jon se.
Čini račun, ne vrci li od korone, oće o’ jida i punte.
U maštilu škuro saprala i ražentala. Šta jid čini.
Provaljalila se usidilica.
Šta će, ušla u kužinu, skalala se do gola ( a ni za likariju mlađahnog meštra).
Priobukla u suvo, ganjci novu tutu.
Nako saplala potrpala se materinon inbotidon i usnula:
” Pivci bude selo, mlad trubadur priko oputina njezinog ditinjstva banijo ispo ponistre. Verša jon serenadu na uranku.
” Doći ću ti u snovima … jedina…”
Pričinja jon se da je usnula u škatuli sićanja urojeni sanak…
– Ja san, aj, vanka, čeka’ ću te na katrigi ispo odrne. Grozd san cinboka ubra, očeni zeru kruva. Vode san ulijo na špini!
Malo sutra.
Usidilica ki usidilica, okrenila se na drugu bandu i jopet zacunjala…”
P.S. Svaka nepodudarnost sna s javom jest ošalamućena podsvijest.
Ili pak, šta se babi tilo, tojo jon se i snilo.
