KANTUNAL
Zabeblijaje ovo vrime lino sićanja, muštra možđane, krika ucurik.
Proliće varljivo bagelja, akacija cvita…
Kiša intradu zaliva, cidi snatanja.
Sačuvaj nas Gospe mraza i neterbe svake, najskoli potresa.
I ‘tice zakunjale, zašuškale se u gnjizdin priklanjskin.
Zamuklo veršanje.
Daće Bog, u koru svibanjskon, zapivat će jopet…
Tekon u ćoši komore matere jon i ćaće kantunal sjaca.
Livo konistra iz dote natrpana brimenon zemana.
Škripe vrata armeruna škripe Na psihi naciklo caklo.
Ma, komen je do ogledavanja.Mitili otkad-ikad zemani o’ lušanja.
Poče, kantunal oran, prez pristanka predika…
…
– Jesi l’ pritrenijo izere, Vrano?
– Jok, Šime moja, neće san na oči. Dodaj mi iz kantunala ‘ćale Markanove, bacit ću jednu na trešeta osamačke.
Vrano će, a modrozelene oči mu planjcale kano misečine ispo’ rasklimane škure.
-Deder , Šime, iz kašetina u kantunalu maši se šuverina i šterike, grijota je palit letriku!
Slipa Šima i ronja.
– A šta bi svit po selu, di ne bi prispili , poručili bi da je zgajiza pod stare dane Vrano, il’ se Bož’ prosti povukodlačijo.
Ma, dakuću. Peškaj ti Vrano, a ja ću izmolit krunicu.
– Koje ono otajstvo iđe?
– Žalosno, Šime moja drugo…Kakvo će nan bit kad smo prvo zemana ostarokurčili, da poštenje tvoje prosti.
Vrano brontulja, peškajuć karte.
Bome akuža otprve.
Dodijale Vrani i karte,pripele se za prknje nako piplavo, njanci zere nije driman, najrađe bi da ga zora prene…
Prolista nikidašnje novine,
– Ej, Šime, jes’ sigurala krunicu, jes’ me priporučila Bogu, dicu našu i one šta odoše u cvitu mladosti Bogu svomen na raport?
– Ne pometaj me, sad moran u po destice isponova, a valja molit da ti Svevišnji grije prosti.
U sanpasu će Šima , doklen je šudar podvezivala.
Deka na letriku na štramcin, ispo nogu goma paron nadušena. Glotne žunte okomeraje.
– Ma šta san ti učinijo na ža nesritnice moja, jes’ li barenko zerku zakunjala?
– Jezik ne uvlačiš…pondak, do nikidan si obnoć s kumon Perkanon, doklen pivci ne zapivaju dudučijo.
Beštima na karte, jerbo te neiđe…
Srićon Perkan logon zalega.
Ujmeisusovo!
– A Šime moja, jeer ti u po našog vika nisi kadikad bacila dikoju partiju samenon , tomačijo san ti , a ti buljila ki tele u šarene vrata?!
Svašta znadeš, umitne si race, al’ karte ti mrske, ka da ji ižinja đava.
Ator mi je, Šime moja bidna…
Tendi od tri godine unuk nan, a ti ‘š i Bogu za kurira partit, ne’š naučit. Uf?!
Zaijti Vrano karte… po tavanu kraj peršonipo postelje.
Nauznač svitlile, misto švere koja sporo tuče vrime.
Maši se tašne, požmareni libri ga svrnili u njegove zadruge, di je inkas pačijo i zamen-boga bilužijo.
– Ma, neću više virovat ovizin pulitićarin. Evo od nikidan Banac jedno predika u „Slikon na sliku“ , večeras okrenijo ploču. Takon će, doklen ne vrce. Svragon i tava i jaja! oni vazda kakon vitar puše.
– Neka nami naše ‘Rvacke , a sinovi nan se živi i zdravi vratiše.
Nek’ nisu ovanjcirali, imamo Rvacku, fala ti Gospe!
– Muči više,labrnja ti uvik tanjca, ne zamuka kobogda…
Jidna pensa Šima.
Potrpa se inbotidon po tintari , i zarka.
Utrni Vrano šteriku, potegni klašnje, lancun nemere napipat.
Izbucali krpe, ki no u svoje, o’ aškovanja vrime.
Poćirilo sunce, valja blago namirit, kadikat i prez pivca svanjiva…
P.S.
Kantunal i sadak ki vid očinji čuva krunicu, librić, raščeviljene ćale i išumitane Šimine punparice. U kašetinu svečići , puca kadikoja i iljadarka. U takujinu brćolet i rećine –bokulice Šimine i Vranine izolir-trakon zakrpljene karte.
Miljet uštirkan pobejarijo, luša ga kapelin , a u drugon ćoši bagulina i perlonka Vranina.. Plet Šimin , naravski, na konistri se zdrači.
Povri postelje Gospe Sinjske slika uškvadrana i ćišna, ona s vinčanja…
Ćaricon me vazda umiva.
Deka na eletriku u kantunalu, misto kostiju jin stari, urmetuje duše dice njijove.
Tentalo me ovo načarat, jerbo juče u Sinjanju, ki bena falila.
Sve otkrila, vidin kantulan, i svragon, reče-postelja.
Ko će falit ka čeljade.
Bog s vamin, do druge bote!
U Karakašici, 5. svibnja 2019.
Marija Librenjak