Kultura
Ljiljana Skelić Vemić “SAMOĆO SESTRO “
SAMOĆO SESTRO
Osećam srce kako se otvara
samoćo sestro
u tvojoj sam pratnji.
Ruke se traže
usne pune gorčine,
po vrleti koračamo
gde jesen sa novembrom se susreće,
u ruci nosi pobrane cvetove ljiljana.
Poput uličnih uhoda smo leđa povijenih
na našim čelima je znoj,
od uzdaha naših posivelo je nebo,
dugo smo same.
Sestro samoćo,
do zdenca pođimo
žednu dušu da napojimo,
pružimo ruke poput krošnje drveća…
Što se više vinu,
biće bliže suncu.
Ljiljana Skelić Vemić
/oktobar 2019./
