KolumneBiralo me Biralo me: Nemoj mi po ladnoj koži!

Pričam babi kako, jedne prilike, u tramvaju, na sidalu do mene, sidi tako neka cura i razgovara na mobitel, a ja čujem samo “špššpšš”, pa i to, reko’, tek kad dobro naćulim uši.
“Ojmisusovo, pa, čuje li išta oni s druge strane?”, čudi se ona.
I ja se, reko’, pitam.
Kad ja razgovaram, moram dobro zakantat sve prozore i vrata…čuje me se, vala, do nani svit, jerbo se, po običaju, čapamo za rič.
“Taki smo ti svi mi odozdal”, uteče mi se ona u rič.
Nadvikuješ se, reko’, ko da je sugovornik negdi, bogtepitaj, priko tri brda.
Valjda nam tako ostalo od tih vrimena kad se moralo dovikivat po brdima, šta ti li…
“Nu, ne znaš li vikat i čapat se za rič, neš ga doć na red za amenaboga. Tako ti je to.”, mirno odgovara.
Je, vala. A, nu ti, njenog šapljanja…pa, na šta to liči, de? Da nije mobitela na uvu, ne bi ni znala da razgovara.
Pa, reko’, jel to opće živo, kad tako mjauče?
“Neš se s tojom naljudikat, meščini, ne boj se!”
Ma, tribalo bi nju na kakvo naško okupljanje, pa da vidi šta je reć razgovor, jelde, baba?
“Mo, ne bi joj ga tribalo ni otvarat usta, s tojim šapljanjem”.
Baš, vala! Ko da će uvridit jezik, bošprosti. Vako, galameć bar znadeš da si živ.
Nemoj mi, brate, po ladnoj koži, ništa m’ mrže otog!
“Pa, kako bi to gangalo, podukivalo, gonjalo konje u vršaju…?”, dositi se ona, šireći u čudu ruke.
Ajde, bona baba…pa, to bi se prikinulo da zaganga, šta ti je!
“Ne volin ti ni ja kad neko šaplje. Ta, nisi u ispovidaonici, nu.”

Biralo me/Tomislavcity
Foto: Hrvatski krški pašnjaci