Jagoda Savic “Greh Zlatanskih livada 26”

Tetka me dugo grlila na rastanku ,mozda od srece sto se ratosiljala bede koja joj mesecima ne izlazi iz kuce(naravno da je ovo sala)mozda i zbog toga sto sam joj na dlan spustila neloliko komada dragulja i zlata koje je ostalo od moje polovine a Ajla bila postena pa mi to vratila…Uz put odmahnuh glavom zbog ovakvih misli jer sam znala da bi me moja druga majka grlila iz same ljubavi jer je i sama bila to…Neckala se ona mom poklonu al sam ja bas bila uporna ,nadajuci se u sebi da ce bar njoj neki od tih dragocenih komada olaksati starost i ne dotaci je zlom…Svoj deo sam brizljivo spakovala u torbu i krenula svojoj kuci,naljucenom muzu i zeljnoj mene, deci…Dane pre polaska sam provela u Mladjanovoj sobi ,naslonjena glavom na njegovu ruku koja je bila mrtva i hladna a on je drugom pokusavao da klizi duz moje kose gledajuci me s toliko topline da mi se srce kidalo u komade…

Neces se predati tako….rekoh u sebi i krenuh da mu masiram ruku ne bih li mu vratila toplotu i protok krvi… Ni sama ne znam koliko je to trajalo kad osetih da ruka nije onako mrtvacki hladna….

Ostavi se toga….pokusavao je nerazgovetno da mi kaze al moja tvrdoglavost nije odustajala….Vec se spustalo vece kad primetih da mu se prsti micu…

Sestro ,sestro …vikala sam iz glasa,dok se jedna mladjana sestrica ne pojavi na vratima…

Recite doktoru da Mladjan mrda prstima ove ruke koju ste otpisali…

Blenula je u mene a ja je zgrabih za ruku i dovedoh do Mladjanovog kreveta….

Boze ,dal je ovo moguce?….rece ona kad se i sama uveri da se Mladjanovi prsti micu…

Brzo pohita doktoru koji se ubrzo pojavi na vratima…

Uhvati Mladjana za ruku i osetivsi toplinu u njoj odmahnu glavom i sam za sebe rece…Ljubav cini cuda a ovo jeste cudo…

Sve je to zahvaljujuci mojoj Janji ….sad razgovetnije istisnu iz sebe Mladjan…

Doktor jos jednom pogleda u mene i rece sestri da podje s njim jer ce promeniti terapiju…

Mladjo moj ziveces…govorila sam kao u transu…Opet cemo zajedno bar jos jednom dok smo zivi zajedno otici do nasih Zlatanskih livada…Jos jednom cemo sedeni na nasem kamenu obraslom mahovinom…Jos jednom cemo zajedno gledati kako sunce zalazi za Cerakom ,spustivsi se iza nase Radan planine…

Ushicena nisam ni primetila njegove suze koje su kvasile jastuk …Privih se uz njega i tako cas uspavane cas budne nas doceka zora…

Mladjan se polako oporavljao a moja deca su sve cesce zvala da se vratim kuci…Vece i noc pred polazak sam opet bila uz njega,pricala mu .sanjarila.pustajuci i njega da ga nada odrzi zivim i da lagano napreduje u ozdravljenju…

Ujutru sam s bolnickog prozora na cetvrtom spratu gledala novi dan koji se budi i rekoh mu…Ja moram kuci…

Nista nije rekao i ja se okrenuh…Susretoh pogled pun ljubavi i razumevanja…

Ne zaboravi kad te pozovem da dodjes po mene da u toplom letnjem danu odemo do Zlatanskih livada….sad je govorio mnogo razgovetnije…

Naravno ,duso moja…rekoh i opet prislonih glavu uz njegovu…Znali smo oboje da ce ostvarenje ovog naseg zaveta biti cista sreca al mi smo verovali u nju….to procita on u mojim i ja u njegovim ocima dok smo se rastajali…

Dolazak kuci je nekoliko dana bio obavijen cutanjem a meni je to i odgovaralo jer su mi misli bile uz Mladjana ….Posle nekoliko dana za vecerom izvadih pozamasan zamotuljak uvijen u papir i obmotan selotejpom ,razrezah selotep i debeo papir i pred mojom porodicom izrucih deo od moje polovine blaga pronadjenog u Zlatanskim livadama…Taj zamotuljak vrati mir i rutinu u moj dom…Muz je negde rasparcavao blago pa nam majstori nisu izlazili iz kuce a tek nov namestaj,fontane i ukrasno drvece po dvoristu cinilo je da se komsije krste i ogovaraju kako sam ja nekog starca omandala za bogatstvo a oni svi glumili ucveljenu porodicu kojoj nedostaje zena i majka……Jednog dana sav sijajuci od srece muz utera u dvoriste poplocano behatom nov novcijat BMW najnovije klase…Gledala sam sve to sa strane osecajuci neki nemir i sluteci da nam ovo dobrog doneti nece ,pa me cak deca pocese zapitkivati ne ljutim li se ja to na njih sto imaju nove telefone i lap topove jer trose moje blago…Samo ih zagrlih moleci Boga da mi se ovo turcinovo blago oteto od raje ne obije o glavu…Ostalo je jos od blaga i posle svih troskova i zivot je tekao normalno…Komsije su se privikle na sredjenu kucu i novi BMW cak su i meni poceli da se javljaju nazivajuci me sigurno u sebi pogrdnim imenima…Nisu ni slutili da ja mislima nisam tu i da sam cekala svaki poziv drhteci u sebi da se Mladjanu ne desi ono najgore…Isprva me zvao skoro svaki dan a onda ni glasa,,,,Uzalud sam pokusavala da ga dobijem,slala tetku u bolnicu al on vise nije bio tamo…Znala sam ….znala sam…ponavljala sam nemocno u sebi da cu mu ovim blagom ,,pojesti glavu”.

Jagoda Savic