Jagoda Savić “Greh Zlatanskih livada 22”

Svako pismo a bilo ih je na stotine pocinjalo je sa datumom i mestom gde je napisano i sa obaveznim naslovom ,,moja Janjo”….Sva su bila uredno slozena po vremenu pisanja tako da se ja odmah dohvatih prvog jer je ono bilo pocetak naseg razdvajanja i nastavak ,,muka po Mladjanu”…

Draga Janjo

Proslo je evo skoro mesec dana od kad sam ovde pa bih sve potanko da ti napisem o nasem putesestviju i snalazenju ovde u ovom malom gradicu.Noc pre polaska ,negde oko ponoci kad je bes mog oca prestao i nastalo nesnostno hrkanje koje je odjekivalo celom kucom iskrao sam se u rukama noseci baterijsku lampu…Nisam je odmah ukljucio jer i sama znas da nam noc nije bila nikakva prepreka da nam stazu ucini nepoznanicom….Mrak je bio da ga zaseces nozem al je vasa spoljna sijalica cinila da se osecam sigurnim,jer je vi nikad niste nocu gasili….Zasto me mesec tu noc izneverio ne znam al jutarnji sivi oblaci opravdase njegovo skrivanje …Rucnu sijalicu sam stedeo jer mi se cinilo da je baterija na izmaku a hteo sam da blago podelim na ravne casti i da ne budem neposten….Znao sam da je i sam ovaj moj gest neposten prema tebi jer sam podelu vrsio sam al sam znao da ces me razumeti…Polovinu blaga potrpah u majcinu rucno tkanu torbicu,onu u kojoj sam cuvajuci stado delio uzinu s tobom…Opet se pod okriljem mraka vratih kuci ,sad bogat i oran za beg…Majku samo prodrmah za rame a onda i drugu decu izbudismo s rukom na njihovim usnama da nam nekim krikom ne upropaste plan…Majka je samo zgrabila vec pripremljenu torbu sa nasim stvarima zakacenu na ekser s one strane kokosinjca okrenute ka vasoj kuci….Tu uz plot bilo je brdo kopriva i tu smo zalazili jedino mi deca ,trazeci koje jaje il mozda ceo polog al smo znali je Toza koprive zaobilzio u sirokom luku i da je torba tu na sigurnom..

Majka i deca krenuse u pravcu nasipa najblize nasoj autobuskoj stanici al je ja povukoh za ruku i krenusmo put Ivanja …..Radan je mirno sumorio pustajuci nam prve zrake sunca i mi poletesmo sto smo brze mogli…Majka je u rukama nosila malenog Borjana a Dusanka i Baja vec su bili dovoljno veliki da nas u stopu prate….Dok smo preskakali s kamena na kamen ispod Jovanove livade prelazeci preko recice Dusanki upade nogica u vodu i pokvasi joj krajeve sarene haljinice ,ja je zgrabih i krenusmo skoro trceci ja u jednoj ruci drzeci nju a u drugoj torbu sa stvarima i blagom polozenim u posebnoj pregradi…Izbegosmo put iznad Miloseve i Acine kuce grabeci srtmim delom Jovanove livade da nas ne osete kucici ….Kad zacusmo njihov lavez vec smo bili skoro do Dunine kuce….Ona je bila prazna jer je Duna udovica otisla za decom u grad al zaseok Milicica jedva zaobidjosmo sve u strahu da nam autobus ne ode….Svo vreme smo trcali kroz sumu ka Ivanju i na svu srecu stigosmo pre njega…Nekoliko ljudi se pope s nama a nas petoro krenusmo ka zadnjem delu autobusa ja jos uvek u ruci noseci Dusanku a u drugoj kofer….

Ej mali….cuh nekog da vice a srce mi sidje u pete kad videh da kondukter ide k nama…

Ja…rekoh…

Ti,ti,daj tu torbu da je stavimo u boks,sad ce nagrnuti ljudi da ne zauzima mesto…Znas da je danas pijac u Bojniku?rece i nasmesi se otkrivajuci u ustima nekoliko krnjih zuba….

Pruzih mu torbu nevoljno dobro je zagledavsi da je u Bojniku ne zamenim s necijom drugom jer i sama znas da takvih torbi ima u svakoj kuci…Majka uze Dusanku u krilo i pokri joj nogice i mokre krajeve haljine svojom sirokom suknjom….Izu joj malenu sandalicu i stavi je meni u krilo pre toga mi dodavsi Borjana koji mi nasloni glavu na rame i usput se uspava….

Sto tata nije posao s nama?upita Bajo kad smo stigli negde na pola puta do Bojnika a autobus vec bio pun ko sipak….

Samo ga presekoh pogledom i on ucuta….Cinilo mi se da ce poceti da zivli al on se uzdrza…

Odmah na autobuskoj stanici u Bojniku predjosmo u drugi koji je isao za Leskovac….Proverih torbu.i opet ode u drugi boks….Ne znam kad i gde me sustize drhtavica i cvokotanje zuba koje nikako nisam uspevao da smirim…Majci ruke pune dece a ja se preko put nje tresem ko prut….Do mene je sedeo Bajo koji je vec dremuckao al ga moje cvokotanje zuba probudi….Osetih poglede ljudi na sebi i majcin uplaseni pogled….Kad je spustila Borjana kraj sebe nisam video samo osetih tezak samar i odjednom prestah sa cvokotanjem i drhtavicom…

Zeno sto udari dete?upita je jedna gospodja u plavoj haljini koja je sedela u drugom redu od nas…

Majka sagnu glavu…

Nekim ljudima Bog ne treba davati decu….nastavi ova …

Nakotila si ih da ih bijes jel da? unese se majci u lice…

Povela si ih u grad da prose ,da te hlebom hrane….mlela je ova gledajuci u moju majku koja je na sebi imala rucno pleteni dzemper i siroku suknju od cica..Na nogama je nosila lakovane pirotske opanke bez kaisa i carape koje je iznad kolena zategla lastisom…Pri onom trcanju su joj se povukle ispod kolena pa je izgledala neuredno i smakavo….

Ne diraj mi majku i ne vredjaj je….dreknuh onoj zeni a ona samo odmahnu glavom i nastavi sa gundjanjem sad polako pricajuci nekom dedici koji je sedeo kraj nje…

Pri svakom presedanju sam proveravao moju putnu torbu a onda pun nade sedao u sledeci autobus….Kad smo usli u Bosnu znao sam da smo spaseni i tad sa mirom u dusi osetih nekakvu cudnu bol u srcu…

Janja….pomislih i okrenuh glavu ka prozoru da mi suze ne bi videli..