Jagoda Savić “Greh Zlatanskih livada 21”

Ne volim jesen,zimu jos manje ..Sve boje jeseni zbog onog osecaja tuge da sve ima svoj kraj ne mogu izazvati u meni ljubav koja me budi s prolecem,koja rascveta s letom…Ogoljena priroda zimi,ljapavica posle rastapanja snega bi me danima drzala u kuci i samo bih ponekad bacila pogled napolje da pokusam pronaci neki detalj za koji bih se uhvatila da sama sebe demantujem…….Od jeseni i zime volim boju zrelih jabuka,grozdja i ostalih plodova jer mislim da poticu direktno iz raja i da je Bog bio dovoljno milostiv da ih daruje onim prapocetnim gresnicima ne bi li im malo ublazio kaznu zbog izneverenog obecanja i glupave radoznalosti.. Od zime me najvise fascinira vecernji nalet pahulja dok se polako primice noc a ulicne svetiljke cine prizor nestvarnim…To traje samo u danima kad veje sneg a onda se sve opet pretvara u tihu stud koja umrtvi srce…

Mladjan je ove jeseni svojom grizom savesti okrenuo moj zivot naglavacke.Danima sam tetkin gost uz jednu olaksavajucu okolnost sto mi je teca  bolji covek od nje pa sve shvata i prasta….Moj boravak u njihovoj kuci je nesto najnormanije sto je trebalo da se desi…Ni jednom recju,gestom il pogledom nije pokazao drugacije….Tetka je gundjala kako se zamlatujem s tudjim muzem i kako ce sve moje otici do djavola jer mi se nije javljao muz a posebno starija cerka….Mladja me zvala svakog dana zabrinuta zbog svega  a ja bih je umirivala kako sam znala i umela  a onda  opet trcala u bolnicu  kad ugledam poruku da su njegovi bili  i otisli…Doktori i sestre su me iz nekog njima znanog razloga uvek pustali da udjem van dozvoljenog vremena posete a onda bi krenuli nasi beskrajni razgovori,planovi i snovi….Njegove oci opet su imale onaj sjaj a rukama je uvek drzao moje….Ceo svet bi stao i ja  i on smo odlazili u nas svet koji je bio zakljucan za svakog i u kom nisu mogli da udju ni oni koje smo na srcu nosili…

Ponekad bih ugledala grc bola na njegovom licu jer je metak od pistolja jos uvek bio u njegovoj glavi….Doktori nisu smeli da ga dotaknu jer je mogao sa klizne i povredi mozdanu koru a time bi Mladjan ostao invalid il nedaj boze umro…Nisam se mnogo razumela u medicinu al sam znala da ce od sad pa ubuduce njegov zivot visiti o koncu i da ja prosto moram biti tu uz njega ….Ignorisala sam uvrede koje bi po neki od pacijenata iz sobe promrmljao sebi u bradu kad me vidi,,Samo sto zena zamace ,svalerka se domace”…Pravila sam se da ne cujem a i nije me bilo briga ….Sta je uostalom taj neko tamo uopste znao o mom i Mladjanovom zivotu?….Ja svakako nikad necu biti nicija svalerka jer ovo s Mladjanom je bio san,sam moje mladosti i mog secanja,san za koji sam zelela da se nikad ne zavrsi…

Jedne veceri kad sam iz njegove sobe krenula duz hodnika bolnice ,neko mi dotace ruku…

Ugledah nju ….ponizenu i uvredjenu,pogazenu i nevoljenu majku njegove dece Ajlu….Stajala je bledih obraza i modrih kolutova pod ocima gledajuci me bez reci…Osetih grc u srcu koji skliznu ka zeludcu pa krenu prema stomaku…

Ajla ,ja…poceh  al ona odmahnu rukom i prekide moj pokusaj da se opravdam..

Ne zameram ti nista…rece…ionako sam za tebe znala od prvog dana poznanstva s njim…Ne pomenu mu ime samo se masi torbe koja joj je visila o ramenu i iz nje izvuce kesu u kojoj su uredno bili poslagani papiri ,pa mi se ucini da je u toj prozirnoj kesi nekakva knjiga bez korica….

Rekao mi je da ti ovo dam….rece  ,jos jednom me pogleda onim krupnim zelenim ocima zabradjena vojnickom bojom marame u isto takvom do zemlje mantilom….Primetih da na nogama nosi martinke koje su pri hodu bacale dugacke krajeve mantila jer je vec bez ikakvih drugih reci i zelje za razgovorom krenula ka izlazu…Videh i kad prodje kroz vrata bonice i kad zakoraci betonom,ucini mi se da joj i napolju videh  obrise tela koji se ponosno uspravise…Stajala sam ko zna koliko s onom kesom u rukama i gledala prema vratima kroz koja je  jos pre neki tren prosla zena kojoj sam nicim izazvana bol i tugu donela svojim nesrecnim dolaskom ovde….Osetih zal i kajanje al kad i sama krenuh ka izlazu pogledom obuhvatih kesu u kojoj su ogoljena stajala sva pisma napisana Mladjanovom rukom sa naslovljenim mojim imenom…Zivot je cudo a prava ljubav dar koja se u zivotu desi il ne desi….Ovom srcu koje je pisma pisalo se desila i on je po meni vazio za jednog od Boga odabranog….O takvim ljubavima pisali su mnogi svetski pisci a ja sam ih citala… nekako mi se cinilo da su sve te velike ,nadvremenske ljubavi imale  kraj koji je parao srce i budio uspavanu bol…

O cemu razmisljam ?pomislih dok sam zurila kuci pod nogama gazeci opalo lisce….Na mojim nogama su bile isto onakve martinke koje je nosila Ajla pa mi se cinilo da svaki nagazen opali list cvili pod kramponima dok sam zurila  da se docepam sadrzaja knjige bez korica….nastavice se Jagoda Savic….