Iz Kuta “Zlatiborske” Kraljice Jelene Marić “ na zahtjev čitatelja vraćamo”

Evo prolazi i ovaj dan. Tako lako. Bez suza , bez patnje , bez boli. Znas .. nisam se pokajala sto sam one noci otisla. Otisla sam jednostavno, zar ne ? Bez vike , lomljave , bez drame koja je meni tako svojstvena… Bez tragova… Pokupila sam razbijene iluzije , sve snove spakovala u kofer i samo otisla. Bez “zbogom” . Mrzim rastanke… Jesi li primetio ? Kad god sam odlazila , kad god si odlazio padala je kisa.. Mrzim i kisu , secas se? Podseca me na suze , na bol , na tugu… Nekad davno cula sam da kada kisa pada u stvari nebo place zbog kraja neke ljubavi… Koliko je samo puta nebo plakalo zbog nas ! Ako nista drugo , ostalo nam je nesto neprocenljivo.. Uspomene.. Uspomene na mirise koji ne blede , na kisne noci .. Na dvoje ljudi .. Na ljubav…Na davno ispircanu pricu… Znas , ima na svetu jos hiljadu ljudi poput nas… Ista prica, ista osecanja.. Samo drugi glumci u toj predstavi zivota koju zovemo “ljubav” … Svako od nih pati , place .. Zeli, voli , sanja.. Bas svako od njih.. Kakav klise! A mi ? Izgubljeni na razlicitim stranama svemira…Na kraju , sta ti mogu reci sto vec nisam? “Volim te” je tako otrcana faza , toliko puta izgovorena.. Bolje da cutim i za svoju tisinu cuvam te.. U srcu, kao najvredniju uspomenu…