Umrla je sinoć strina Luca.
“Da znam koja je moja zvizda, stinom bi je gaÄ‘ala!”, govorila je kad bi zanosno prepriÄavala svoj život.
U njemu se dosta jada nagledala i nepravde nauživala, a Å¡to se tiÄe gorÄine, jedino je od ljubavi zaove bila poÅ¡teÄ‘ena, jer joj svekrva nije imala ženske dice.
Uprtila je na svoja krhka leÄ‘a viÅ¡e od osamdeset godina staža u ovoj suznoj dolini, gotovo sve “od zvizde do zvizde” radnog, a ni jedna godina tog rada nije dokumentirana.
Ostala je snažna i odluÄna, neslomljiva.
ÄŒim bi se vrime prominulo, nju bi neÅ¡to “ušćiklo” pa bi zvala fra Petra da ju ispovidi. Onda bi okrijepljena sakramentom, veselo otÅ¡etala u selo.
Promatram danas groblje, i na pokopu vjeran otisak njenog života.
Iznad groblja Midena na kojoj je godinama “Äobanovala”, ispod polje koje je vjeÅ¡to i marljivo obraÄ‘ivala. U groblju s njom, uža joj familija a nad grobom dostojanstveno, u crnini lipo joj potomstvo. Svi tihi i mirni, samo nevista Ljubica jeca.
Upravo je njoj strina ostavila detaljne upute za posljednji ispraćaj: VeÅ¡ za ukopa u žutoj kesi – u trećoj ladici; obući joj plavi komplet i svilenu koÅ¡ulju Å¡to joj je ćer Jela donila iz NjemaÄke.
Oko ruku staviti crvenu krunicu koju je svojom rukom blagoslovio papa Franjo a Ruža je donila iz Rima. Sve je to strina svojoj nevisti strpljivo ponavljala godinama, a tek joj sinoć Å¡apnula da pare Äuva u zelenom kaputu.
Kaput je Ljubica, u zanosu Äišćenja, zajedno s ostalom starom robom spalila prije misec dana.
Ne brine to moju strinu Lucu. OtiÅ¡la je ona tražit svoju zvizdu, a ja Äekam da zagrmi.
Tada ću znati da ju je i našla.
Tomislavcity  tropolje.info