Božićni su blagdani a sa svojim se susjedama nikako nisam uspila vidit. VidiÅ¡, svake godine na Božić u nas odaju Äestitari dok ih mi domaćice cili dan strpljivo iÅ¡Äekujemo. U ove svete dane sve ili doÄikamo goste ili obilazimo rodbinu, tako da se meÄ‘usobno evo danima već, nismo uspile vidit. Zato smo se danas sastale u mojoj kući. Pored svih tema koje smo zduÅ¡no pritresle neko iskopa i onu o doÄeku Nove godine.
– Kakav mi je doÄek, Bože mi prosti! Ovi dana mi je svaku veÄer Nova godina jer se bome i ne sićam kad sam zadnji put prije ponoći legla! – brzo nam se potuži Mara.
– Meni da nisu nejaka dica, lako bi ja upravila sa sobom. Vako di ću? – tužno će Iva pa zakljuÄi da dalje od svoje kuće sve i da oće, ne more.
Kako ona to reÄe nako ti se ja rastužim. Odma se sitim kako sam nekad jedva Äekala novogodiÅ¡nju noć da se proveselim i do mile volje ispleÅ¡em! Samo eto, zaredala dica jedno za drugim pa se nigdi nije moglo, iako su mi noge cupkale u mistu! Evo, sad kad su dica poskoÄila i moglo bi se, sad se izgubilo ono volje pa ti opet neću nigdi.
– A Å¡ta si se ti mlada zamislila? Kokad si već odredila di ćeÅ¡ upravit sa sritnim Mirom! – prene me veseli glas susjede Zorke.
-Ma di ću?! – uzdahnem tužno a onda brzopleto sve one svoje sjetne misli skupim u jednu reÄenicu:
– Mogla sam kad nisam mogla nigdi, a sad kad mogu, ne mogu!
Zgledaše se među sobom zbunjene žene pa odma i prasnu u smij. Vidim i ja tada da sam priviše zapetljala i da mi sad ne vridi uzmicat, zato se užmem u ramenima pa se s njima glasno nasmijem. U tom neko pametan predloži:
– A Å¡to je ne bi doÄekali skupa?
I eto ti, u tren oka sve isplaniraÅ¡mo. Sidit ćemo u Ivinoj kući, njezin će Jozo ispeć pole a moj će Miro, ko i svake godine, svarit pivca. Ostali nek donesu friÅ¡ki kolaÄa i dobro. Kažem ti, srića pa se okupiÅ¡mo! Evo mi se sad Äini da i ne postoji neki problem koji par žena ne bi mogle rjeÅ¡it, samo ako to oće!
Pa ja.