Magazin
Iz dnevnika jedne mlade: Ni umrt ne smiš bez para!
Sinoć me gadno zabolilo. Uvatio me nekakav kašalj pa me odjednom steglo u prsima. Pomislila sam da je gotovo.
Nisam ti se nimalo poplaÅ¡ila, triba po duÅ¡i govorit. RaÄunam doÅ¡lo je ti moji pet minuta i vrime da i ja poÄ‘em na vjeÄni poÄinak. A poÅ¡teno govoreć, zaslužila sam poÄinut!
Mislim se dica su stasala, upravit će Bog. Moj je Miro u najboljim godinama, laže da se neće ponovo oženit. Samo neće mu ta druga bit ko ja, ne triba mu se nadat! Ta niko nije dva puta na lotu dobio pa neće ni on. Samo, eto mu.
– Bože moj, evo tvoga anÄ‘ela, pomislim u sebi i taman se spokojno spremim rukom manut ovoj suznoj dolini, kad mi na um pade straÅ¡na misao i unese nemir.
– Pa ja para nemam!
Nit za pratra, nit za sanduk pa Äak ni za onaj cvitić Å¡to se meće na sanduk! Znam ja da za sve to triba lipi para a meni sad da cilu kuću privrneÅ¡, neÅ¡ nać dvajest maraka. Bilo bi doduÅ¡e da nismo juÄer svu struju platili, vako šćucaj! Triba narod i poslje mise u restoran zovnut, taki je red. A s Äim?
Kogod bi i u kuću svratio, samo da vidi šta ima na stolu, koda ne znam!
Lipo je meni moj Miro govorio da manje trošim jer tribamo štedit, a ja se na nj ljutila. A šta ću sad? Od muke sam ti se cila priznojila. Ajde što sam u bijedi živila, ali da mi je bar sad da umrem ko žena, da mi se dušmani ne naslađuju.
– Ne daj Bože svoga anÄ‘ela, odma se pridomislim!
Ako ćeÅ¡ mi virovat, odma mi bi lakÅ¡e, i evo sad sam opet, Bogu fala dobro. Ali sam odredila prominuti ploÄu, jer ko zna koliko vrimena joÅ¡ imam! Zato sam ti odma jutros otiÅ¡la kupit kasicu za Å¡tednju. Nisam tila onu Å¡to se more otvorit, iz take Äešće vadim siću nego Å¡to je trpam.  Kupila sam onu Å¡to se ne more otvorit, i to najveću! I odma sam u nju strpala pet gvožđeni maraka, jer raÄunam ako neću trpat te krupne pare neću niÅ¡ta ni skupit!
Danas ću pratra pitat more li se njemu u ratama plaćat, da se odma dogovorimo. Onom mom to sigurno ne bi palo na pamet a i ako bi, bilo bi mu mrsko pitat.
Å to se mene tiÄe, muka srama nema. Pa evo vidiÅ¡ kakav je gadan vakat doÅ¡o, bez para ni umrt ne smiÅ¡.
Oj živote bez mesa Äorbo, dokle ću te takog kusat!
Â
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavc tropolje.info
Foto: Ilustracija