Iz dnevnika jedne mlade: Nesrića nikad ne dolazi sama

Ne volim zimu. Ne volim ni onu običnu a kamoli ovu polarnu. Ja sam ti skroz zimogrizna pa odma u jesen uskočim u one debele grilonke i bome ih do prolića ne skidam! Na njih navučem termo čarape ili vunene pape jer znaš da sve s nogu dolazi! Na večer u krevet obično legnem obučena pa onda pomalo izbacivam sa sebe komad po komad robe, ne mogu drugačije! Miro mi se  ruga pa pita jel to opet puna ratna sprema, a mene boli briga, neka govori šta god oće!

A eno, susjeda mi Mara i sad kratki rukava zatvara kokoši! Kaže da joj je uvik vruće jer je u klimaksu pa  i ja nešto jedva čekam taj klimaks, da se malo zgrijem.

Po duši govoreć, ja ti ovi dana nikako nisam ni  izlazila iz kuće! Mome Miri nije teško očistiti snig, donit drva ili skoknut do trgovine pa sam ti zato bila bez brige. Ja sam ti se držala one zatvori a naloži pa sam se  vrzmala oko šporeta, ložila, kuvala i pekla tako da su svi zadovoljni.

Bogu fala niko nije bolestan, voda nam još nije smrzla a čujem da se dosta svita na to žali. Doduše, je nas jučer šćeta pribila! Miro je smetno zatvorit kokoši pa ji je nešto potamanilo. Sažalio se on jer voli živinu ali sam ga ja odma utješila.

– Sva nam nesrića u tom bila! Jednako priko zime samo jidu a ne nose jaja, lipo sam mu rekla pa je odma malo živno. A znaÅ¡ mene, ne volim se sikirat i gotovo! Samo eto, znaÅ¡ da nesrića nikad ne dolazi sama pa ti danas neÅ¡to ni ja nisam baÅ¡ najbolje volje. VidiÅ¡, rano jutros mi se najavila zava.

Ma opet, nema veze, Bože nama zdravlja.