Iz dnevnika jedne mlade: Gosti

Odoše mi gosti. Da ti pravo kažem, nije mi ni krivo!

Vidiš, ovi je dana u zavičaj došla rodbina mi iz Švicarske. Kako nikad nisu bili u mene, najaviše se za danas. Znaš da sam ti ja skroz ljubokrvna pa sam im se baš obeselila!

U ladnjaku sam imala smrznutoga tista za pitu i punu zdjelu očišćenog škripovca pa sam začas lipu pitu zgotovila. Nedavno sam oprala pršut i bome im ga nisam žalila načet! Ta nije beg cicija.

I mogu ti reć da smo se baš lipo družili!

Onda kad su pošli vidim, tili bi mi cilu kuću razgledat. Ne bi to meni smetalo da se nisam sitila kako sam sav onaj veš sa štrika samo bacila na svoj krevet, računajuć da ću ga peglat čim odu. Pomislila sam kako ne bi bilo lipo da mi taku sobu zateknu pa da poslje svima pričaju kako sam plisnava. Zato ti se nisam dala smest pa sam se nekako izvukla, otrčala u sobu i na brzinu sve sturila u ormar.

– Bože moj jesam i pametna, ponosno sam pomislila kad sam im se vratila.

Onda smo ti skupa iz sobe u sobu zavirivali dok su se oni svemu lipo divili! Dok ne dođosmo u moju sobu.

– Vaki smo ormar i mi sebi naručili! – tada oduÅ¡evljeno povikaÅ¡e pa odma neko i zapotegne, pa ga otvori.

I šta ću ti kazat, odma se sva ona sturena roba izvali prid nji na pod, a oni se moj brate zaibretili koda su vidili ne znam šta!

I eno, taman odoše.

Sad će sigurno svima pričat kako nisam normalna. A je me i briga. Pa ko normalan zaviruje u tuđe ormare?!
Samo mi žao ono pršuta što im nariza. Da sam znala ne bi.

Ivana Ćurić/Tomislavcity