Entitet RS…. “КУЛТ ДРАЖЕСНЕ ЖЕНЕ- Здравка БАБИЋ,……….

i EVO RECENZIJE OVOJ ZAISTA DRAŽESNOJ PJESNIKINJI Бранка Благојевић

                        КУЛТ ДРАЖЕСНЕ ЖЕНЕ

                                       Или  Моменти пјесничке фантастике

                                     Осјенчене тишине

                                                                         Бранка Благојевић

           Када сам кренула у лагану шетњу са „Осјенченим тишинама“,пјесничким првјенцем ове младе поетесе, наслов ме  водио улицама испуњеним стрепњом, страховима, пригушеним свјетлима.Ни слутила нисам да ће ме „Осјенчене тишине“ повести стазом љубави…чежње,дубоких емоција, „Путем Трња и латица Највеличанственијих Црвених ружа“

и да ћу се у овом првјенцу дружити са једном немирном душом попут дјевојчице која  се увијек враћа својој мирној луци.

На свакој пори

на кожи

загријани зрак се пали,

све више и јаче

пламен пламти и памти

сваки дах

јер воли,“

              Поезија Бранке Благојевић је пуна метафора, животне снаге, често  као бљесак олује, још чешће као енигма, огољених осјећања, до сржи предатих стиховима. Продуховљена.

„Кад волим исконски горим“ каже пјесникиња која заиста воли без граница, подиже кћерке  и пише пјесме.

Тај свети моменат обогати човјека и отвара му благословене хоризонте.

Пјесникиња се труди у што слободнијем и загонетнијем стиху да нам загрије срце ритмом, она се труди да осјети укус најфинијих ријечи и  мирис љубави,/љубав без димензија и граница/.

Богонадахнуто и свјетлописно,умивена благодећу Васкрслога, ова пјесникиња улаже у слова своје вене и капиларе, како би и сама постала…пјесма.

За Бранку је поезија експеримент,креативност и љубав али и услов за срећу.

Поезија као осјећај интиме,топлине,ауторефлексије и ватре.

Она је /медена мисао/ и /пожар!,/свемир у очима./.

То доживљено Бранка претвара у фикцију… Нешто дода, нешто одузме,нешто помијеша и све то улије у пјесму као у чашу вина.

И све то провуче кроз филтер љубави.

 За љубав у поезији Бранке Благојевић не постоји митолошки образац.

За њу је рајска птица… цвијет.

Носећи се са властитом тјескобом Бранка каже:

„Дозволила сам себи

чежњу и жудњу да горе“.

Њена унутрашња мотивација је љубав.

Жељно хватам сваку нит

крхког маслачка

када са твојих усана

долази лахор

који меди моја рамена.

„Везници као вјесници,најављују нова свитања….

У тишинама срца, у дубинама душе,“осјенчене тишине“постају Бранкине пјесме.

Кришом се искраду из живота и мистичности.

„Крваве руке

капљицама

мирисним тло поје,

док небом се шири

свјетло

киселих уздаха. „

Руке дрхте,Бранка је сва од ријечи, емотивне пјесничке несанице у сваком свјесном тренутку.У пјесми Одлука поетеса  каже : „Дрхти ми рука

Све више и све јаче

Дрхтавица необичног страха“

Заљубљује се у сваку своју пјесму.“ Ријечи се вијоре као застава

На броду на отвореном мору

Лепршаве и одлучне!“

          У овом освјежавајућем пјесничком рукопису све је лијепо послагано у пјесничке цјелине које су у ствари искон живота. Истинолико.

Вода, земља, ваздух, ватра. Те пјесничке цјелине су  Бранкин СвеМир У Очима,“Бивствовање“,“Бијела хартија“,“Тренутак без заборава“,“Ћирилична суза“.

            Пјесникиња дише млијеком њежне женске пути.Договара се са собом шта ће то открити у пјесми али и како  задовољити естетски критеријум.Нема кокетирања.Нема меланхолије.

„Како другачије искру сачувати, него у бајке и даље вјеровати…“

 Дубинским гласом пјесничког бића идеализује пјесникиња  своју  чежњу из дјетињства да постане пјесник  и остане дијете у души.Јединственим пјесничким изразом, говори из своје најдубље тишине.

            У циклусу Посвећене пјесме  Бранка трага за свјетлошћу и  свој пјеснички глас посвећује Диани Будисављевић,женама, херојима,нерођеној дјеци, рањеним јунацима, Додирује небеске просторе.

/Кад због пјесме плетем ријечи, све је љепше на твом слову/.

Као славуј пјева ова млада поетеса  и њежно, и тихо, осјенчено слави своје ћирилично писмо.

„Ту сам, словом и ријечима,

Ту сам, пјесмом да те волим,

Ту сам, да те никад не дам!“

            Започиње ауторка своје духовно  ходочашће, чија умјетност боји „Осјенчене тишине“ и Ноћи спознаја инсомније лепезом паунових боја. У срцу стиха гаји Наталијину рамонду.

Ријеч лијечи вјером у Бога, у правду и истину.

Читајући пјеснички првјенац“Осјенчене тишине“ открила сам душу на длану ове младе поетесе.Наишла сам на један јак и сигуран пјеснички израз.Продуховљену лирику вриједну сваке похвале.И пјесникиња своју душу ставља на длан, предаје душу стиховима, чак  и када се у њјј сукобљавају истина и сумња.На свјетло дана износи своје тајне, не скрива своја размишљања.

Свако ће открити нешто дубоко и интимно у овом надасве необичном пјесничком рукопису.

Остаје ми да пјесникињи пожелим још пуно збирки и плаво и широко пјесничко небо.

            На основу личног доживљаја ове збирке књижевној критици препоручујем ово дјело за анализу и интерпретацију, издавачу да овјековјечи ово пјесничко свједочанство, и аутору срећан пут у читалиште, као  једини душевни смисао људске и књижевне егзистенције.

Бранки, још једном сву срећу на њеном путу кроз стихове и вријеме.

Топло препоручујем ову необичну збирку, свима онима који воле да уживају у моментима пјесничке фантастике.

Крените у прољећну шетњу осјенченом тишином пуном љубави, сјете, чежње и осјетите срце ове дивне пјесникиње.

                                                                                           Здравка БАБИЋ, књижевник

На Сретење, љета Господњег 2021.

                                   Билећа.