У златном сутону септембарске ноћи трепере двије звијезде на небу –
у њима двије дубоке тајне, Свети заручници.
Ноћас,
небо се Твојим именом зове, Јоaкиме!
А ја сам Ана!
Најблаженија од свих, невина, бремена у ванвремену.
Потписала благовијест, трен ухватила да Ти љубим очи!
Пожаром шапата, пламеном молитвом, повијам уснама риме Твоје самоће!
Уз звук црквених звона шапућем Ти тајну вјечности.
Моја нијема силуета буди ти сјећање на загрљај првог сусрета.
Ја ноћас бдијем
над Твојим лицем литургијским, док на дну олтара кадиш исконски бол.
Искри грозница мојих усана
у храму Твоје божанствене душе!
У ћутању твојих прстију, расипам арију свилених додира.
Љубавним криком… Врати се, ЈоАкиме!
Додиром Адамовским,
обој бакарном бојом моје зреле винограде.
У откосу дјетелине, на мојим сазрелим њедрима, исконским угризом мудрости
повиј небеску дјевојчицу. Во вјеки вјеков… Амин!
Zdravka Babic Здравка БАБИЋ, књижевник