Scena
Duška Kontić”Клопка
Клопка
Проклетство незаборава клопка
Мокром камену, модра птица у
Пламену, облак иште скривалиште
За сунчан дан и плаветну обману сна
Смрт је плава к’о живо ти око…
Урањам дубоко у мутну, надошлу
Воду да оставим бол, утопљене
Зенице на дну плаве гробнице
Преполовљена мисао режи
Облак бјежи спржен издајом
Сунца, поражен плаче у слаповима…
Одмазда очију, чело врело, мозак
Затечен сљепилом, и ти си слијеп
Не видиш склопљену кућицу
Играчку за невине, насмијане дјечаке
Голуждраво птиче на тараби у страху
Од раширених крила жене на балкону
Неиспуњена жеља очарана виновом
Лозом што зелени, раздражена машта
Плута до џиновског стабла покрај мора.
