O snazi rijeÄi narod je davno rekao poznatu mudroslovicu “lijepa rijeÄ i željezna vrata otvara†i uvjerio se u istinitost njezina znaÄenja. Povijest pak bilježi vremena u kojima se rijeÄ zlorabila, iskrivljivala i tumaÄila po želji sluÅ¡atelja gubeći svoj pravi smisao.
Duvanjski kraj pamti ta vremena kad se zbog verbalnog delikta ljudima sudilo i presuÄ‘ivalo. Dolaskom demokracije pomislili su da je proÅ¡lo mraÄno vrijeme i da je sloboda govora temeljno ljudsko pravo.
– ÄŒovik će uvik govorit ono Å¡to mu more stat u obraz, – izjavio je Jure. – Ako se ne boji vriÄ‘at Stvoritelja kako ne će ljude, al eto mu tamo, ne triba za riÄ u zatvor, već na ispovid ili u bolnicu ako je kakva valinka.
– Šta to ti o zatvoru? – upita ga Mara i sjede uza nj pletući pape. – Tebe ustravio zatvor pa ga nikako smetnut s uma. A meni u glavi ovaj naš mali, – pogledala je prema unuku Josipu koji je sjedio u dnevnom boravku s tabletom u rukama ne reagirajući na okolinu.
– Cilo jutro je na tim igricama. Ne smeće. A ne zna se kakvim glasom ne okriću oni tamo; psuju, vrišće, urliÄu, zavijaju, ciÄe k’o sotona, daleko mu stan od moje kuće. Ja bi u zatvor one koji su to izmislili, a i roditelje koji nije briga Å¡to se dica propaste.
Zadnju reÄenicu Mara je izgovorila tiho da je ne Äuju sin Ante i nevista Å tefica koji su povremeno ulazili u sobu buljeći u svoje mobitele.
– I meni je mali u glavi, – nastavi Jure, – ne gleda u tanjir dok ruÄava već ko slipac papla po stolu i samo vrisne kad “obori rekord u ubijanjuâ€. Ne bi virovo da ne vidim svojim oÄima. A ćaća i mater – niÅ¡ta. Njima je to k’o normalno.
– JaÅ¡ta jadna ti majka, – Mara će zabrinuto, – a sve se diglo na noge zbog ovog naÅ¡eg vjerouÄitelja u Zagrebu Å¡to je govorio prid dicom grube riÄi. Nije mu to tribalo, ali sto puta gore gledaju na televizorim i mobitelim pa to nikog nije briga.
Od muke me je protisklo u žliÄici. Za nepromiÅ¡ljenu besidu – u zatvor! Ne bi onda niko osto na slobodi.
– MeÅ¡Äini da ono komunistiÄko zlo nije nestalo, neg se samo malo pritajilo pa najžešće plane na Äovika vjernika kad ga zatekne u kakvoj slabosti. Oće Ä‘ava svoje, eto ti.
– Å ta bi bilo od naÅ¡e dice da su i’ odgajali uÄitelji? – zapita se Jure. Sve i’ uÄili nakaradno; da je Äovik nasto od majmuna; da nema Boga; da je kardinal Stepinac zloÄinac; da su partizani dobri i poÅ¡teni, a mi znali za njiova zlodila. Ali, Å¡taÅ¡? Sila Boga ne moli! Oni dicu uÄili svoje, a mi kod kuće svoje. I dica izresla Äestita jer je se dobro Boga molilo. A nisu im naudili nakaradni uÄitelji, ni Å¡ibanje, ni kleÄanje u ćoÅ¡ku, ni “reÅ¡taâ€. Ali, triba pravo reći, bilo je i dobri i plemeniti uÄitelja. U svakom vrimenu ima ljudi i neljudi, – zakljuÄi Jure.
– Nu, jakuće. Ima dobra viÅ¡e nego zla, samo se zlo viÅ¡e propinje i skaÄe u oÄi. Ko je se u to vrime usudio prigovorit uÄitelju? Propadala bi neka dica i po dva – tri puta, sve dok ne odneseÅ¡ prÅ¡ut ili Äimgod ne podmitiÅ¡, ali uÄitelj je bio bog i batina.
Sad najviÅ¡e grajaju ove gospoje Å¡to se zalažu za pravo na abortus. A lopuže ne bi rekle da se zauzimaju za ubojstvo svog neroÄ‘enog diteta. Ne će tako. To su teÅ¡ke riÄi. Već zlo umotaju u lipu riÄ i s njim u javnost, k’o s poslom. Ima tog na svokom koraku.
A kad nesritni Äovik plane zbog nepravde pa kaže Å¡ta i ne misli, one s njim mlate koda je najveći zlikavac, a zna se da pri njem nema zla.
– Ja bi za malog garantiro ako je na pokojnog ćaću, – odluÄno će Jure. Zna moja bila glava da niko od njegova plemena nije bio loÅ¡ Äovik. Å ta viÅ¡e, to su ljudi od poÅ¡tenja. Kod nji’ je se svak mogo snać u potribi. More bit da je nagle naravi pa ga pogodila presuda generalu Praljku i, puko Äovik. Nije mu doteklo pameti da se spazi di je i prid kim govori. VidiÅ¡ ti kako ga je snimio njegov uÄenik, a ni to se ne smi radit u Å¡koli?
– Grube su mu riÄi, triba pravo reć. Ali to su samo riÄi razoÄaranog Äovika. To se dogodi i najboljoj osobi kad joj prikipi. Zar nisu važnija dila od riÄi? Tribalo ga je primirit, opomenut, a ne drito – otkaz, pa pritvor. Ko priki sud.
– Nije dobro? – zamišljeno će Jure.
– Bože mu budi u pomoći i svakom pamet prosvitli. – Mara reÄe drhtavim glasom i pogleda veliko raspelo na zidu.