Dašak moga zavičaja: Zaplaka Jure k’o godina

Jure je rijetko pokazivao svoju ljudsku ranjivost. Nije on bezosjećajan, Bože sačuvaj, ali misli da je suza više za žensko oko.

– Mogu na prste pribrojit koliko sam puta u životu zaplako. – znao bi reći.

Ali, ove mu se srijede nešto skupilo u prsima dok je pratio presudu hrvatskim časnicima. Pritiskao je neki teret njegove staračke grudi. Klecala mu koljena i drhtao glas pa je šutke popio gutljaj zašećerene vode što mu je Mara donese. Znala je ona da nije trenutak za veliku priču. Držala je krunicu u ruci i molila gledajući televiziju. Osjetila je Jurinu uznemirenost i nastojala ga umiriti:

– Nisi se toliko poplašio ni kad su tebi sudili u Mostaru. Bože moj i onog jada – na sud zbog pisme „ Vilo Velebita“. Čudna su ta vrimena bila, nisi smio ni mislit kako oćeš, a reć štogod i zapivat što je slavilo hrvatski narod – zna ti se – zatvor. A zar je i ovo drukčije?

– Ovo je još gore.- nadoveza se Jure drhtavim glasom. – Ja sam znao da mi zatvor ne gine kad sam okrenuo onu nesritnu jugoslavensku zastavu. Nešto mi šantalo. Sitio sam se ćaće kojeg su ubili partizani „na pravdi Boga“ samo što nije bio na njihovoj strani. Privrno sam je ja na crven – bili – plavi i pronio do crkve u svatovim. Domalo je došla „ marica“ po me i otrala me u zatvor. Namučio sam se ja u Šantićevoj. Znam ja kako je kad ti dušmani sude?

– Šta je nama toliko značilo da gornja bude crvena. I sad meni srce zaigra kad je vidim, a da će grb nit na njoj, nisam mogla ni zamislit. Koliki nam je stra utralo ono jedno vrime bezbožnika? – I, eto, dođe sloboda. A progonstvo se nastavi.

– Muka je se podnila za nju, Mare. I dica izginula.

– Pogledaj, još ljudi podnose patnju. Bože daj da pravda izađe na vidilo, a čini mi se da ni ovo neće na dobro izać.

– Ni ja se ne nadam, Jure, a sve me stra reć.

Di je pravda na Zemlji? Pogledaj ko je dili i kakvim aršinom miri? – Mara je govorila tiho gledajući blijedo Jurino lice. Nastavila je svoj monolog kao tihu molitvu.

– Zapalo nas je trpit i borit se sa Zlom. Didove nam „kudije tužile i kudije sudile“. Ćaće nam nestale na Križnom putu. Moji u vatri izgorili, a „mrava nisu zgazili“. I nikog nismo tužili, samo plakali i Boga molili.

– I danas će nam se povist ponovit, Mare, sve su prilike.

Zašutjeli su u trenutku izricanja presude. S nevjericom su slušali zlokobnu presudu a onda i posljednje riječi omiljenog generala. Neočekivani čin velikog čovika potresao je srce malih ljudi.

Jure je zadrhtao od tuge i bola. Iz oka mu poteče bistra suza niz staračko lice i zaplaka k’o godina, kako nikad nije plakao. I Mara je proplakala stiskajući krunicu u rukama i tražeći riječi utjehe. Našla ih je gledajući raspelo na krunici pa prozborila:

– Šta je zemaljska pravda naspram one u koju virujemo? Ta jedini pravi Sudac je Onaj Gori. – Neka snaga iznutra nadahnula ju je da izgovori riječi koje su umirujuće djelovale i na Juru.

– Mi trebamo biti sritni što znamo čiju Pravdu tražimo.

Iva Bagarić/OŠ fra Mije Čuića Bukovica