Dašak moga zavičaja: Jurina ispovid

Nedjelje u došašću imaju neku posebnu ljepotu. Najavljuju drage susrete i unose toplinu u ljudsku svakodnevicu.

Te nedjelje je Jure ustao ranije. Obukao „misno“ odijelo i osjećao se baš dobro. Možda i zbog odluke što ju je donio noću dok mu se nije dalo spavati.

Došao je do Mare koja je odlagala vatru i nekako svečano izjavio:

– Ja bi´ se danas ispovidio. Brzo će Božić, a kad je lip dan da ne čekam do druge nedilje. More „zarupit“, javljaju nevrime.

Gledao je Maru kako se jedva ustaje iz klečećeg položaja držeći se za leđa pa pomalo sjetno nadodao:

– A ne bi´ još u staru čeljad? – Mara je pogledom odobravala Jurinu izjavu, ali joj se iz grudi oteo duboki uzdah.

– Odo ja danas. – odlučno će Jure.

– Noćas sam napravio „iventuru“ u glavi. Eto, i godina je na izmaku, triba izmirit redovinu, platit misu za svoje pokojne, štogod u „kruv svetog Ante“ za sirotinju, pa da sam miran.

Mara je bila sretna zbog Jurine nakane.

– Ajde, Jure, dok još moreš vozit, otiđi. Ja ću ti otvorit garažu i namazat cipale.

–De. – reče Jure zadovoljno, ali brzo mu lice poprimi neki čudan izraz pa se obrati Mari blago opominjujućim tonom.

– Nemoj samo da te štogod natenta da me na grij navedeš. Da se to tebi.

– Di bi? Ja sam se baš obeselila toj tvojoj odluci. Kokad me sunce ogrija.

Brzo je Mara otišla do garaže, širom otvorila vrata, upočila ih betonskim blokovima. Onda obišla oko auta i zavirila ispod njega pa zaključila da je široko na obe strane.

Odjednom joj pogled zastane na policama punim alata što je ga Jure donio iz Njemačke. Pomisli kako je prava „šćeta“ što se ništa ne koristi. Potom se zagleda u nekoliko uredno složenih cerada i neočekivana misao joj dođe u glavu.

Znala je ona da se Juri ne će svidjeti ono što će mu reći, ali ona mora i gotovo.

Ušla je u kuću i pomalo oprezno reče Juri:

– Jesi li ti ikad kazivo pratru za onaj alat i cerade u garaži? Znaš da i´ nisi kupio?

– Koda mi je se kazivalo? – Jure uzrujano skide kapu s glave i udari se njom po koljenu.

– Nikad me prije to nisi pitala, već uvik govorila da nema boljeg kućanika od mene.

– Jesam, Jure, priznam. Ali „provuci ti to pratru kroz uši“. Što bi nosio na duši kad ima ispovid?

– O, Bože, strpi me da ne sagrišim! – ponavljao je Jure.

– Šta ona meni naprti? A taman zbrojio „krupnu“ i „sitnu“ i onu Janjinu kokoš što sam je neote ubio. I eto ti nje s ceradom i željezarijom, – pa zaključi opravdavajući se:

– Koda je to za „Olcnu“ bila šćeta?!

Mara ga je htjela smiriti, ali nije odustajala u svom naumu.

– Svakako ti to privali priko usta pa da si miran. Bog će oprostit, a pratar neće nikom kazat.

Otišao je Jure vidno uzrujan, a Mara je gledala za njim dok nije izišao iz vidokruga. Jedva je čekala kad će se vratiti da čuje kako će proći ispovijed. Ohrabrivala je samu sebe govoreći:

– Šta ću mu ja. Malo sam ga uzbunila, a uzbuni i on mene, samo ja ne nosim uju. Nije to kršćanski. Borim se sa sobom da ne postupim kako mi šune već kako triba, kako Bog zapovida. Ne dam vragu na volju.

Iva Bagarić/OŠ fra Mijo Čuić