Kakvi smo mi ljudi; jedno priÄamo, drugo radimo. Mislimo za sebe da smo tako pametni i o svakome imamo miÅ¡ljenje: onaj tamo ti je malo glupast, ona je seljanka, ovaj je nesposoban, ova je dosadna… svi su puni mana a mi smo savrÅ¡eni. Da, u svojim oÄima. A zapitamo li se ikad kako bi nas drugi opisali? Ako smo i svjesni nekih svojih fiziÄkih mana, zasigurno ne sumnjamo u svoju pamet. Svi smo pametni, naroÄito kad se radi o drugome. A kad smo mi u pitanju? Gdje smo, Å¡to smo, možemo li bolje?
Kažu definicija gluposti je Äiniti stalno jednu te istu stvar a oÄekivati drugaÄiji ishod, tako nekako. Sudeći po tome, menÅ¡Äini da nas nije neka pamet osvojila (polazim od sebe 🙂 ). Ili bih neÅ¡to htjela a niÅ¡ta ne poduzimam ili stalno ponavljam iste greÅ¡ke oÄekujući da ću se nekako izvući. I izvuÄem se, samo je pitanje do kad.
ÄŒudni li smo; mislimo ako kao nojevi držimo glavu u pijesku da se oko nas niÅ¡ta ne dogaÄ‘a. A dogaÄ‘a se itekako. Å to duže držimo oÄi zatvorene i ne želimo vidjeti i rijeÅ¡iti neke stvari, to nam se problem samo povećava i kasnije će ga biti teže rijeÅ¡iti ili će postati nerjeÅ¡iv. Ali nestati neće. Vratit će se kao bumerang i dobro nas zviznuti u glavu.
O Äemu priÄam? A bojim se da smo takvi u svemu. Bilo da se radi o meÄ‘usobnim odnosima, zdravlju, poslu, politici, okoliÅ¡u… ÄŒini mi se, ili mi se ne Äini, da smo na svim poljima zakazali. Sve neÅ¡to odgaÄ‘amo i prepuÅ¡tamo sluÄaju, znamo da će nas nekad doÄekati ali neće joÅ¡, nekad će tamo… ma neću sad o tom misliti, bolje da se ne sekiram. E pa bolje se sekirati sad malo nego sutra puno. A i to sutra bi moglo doći znatno brže od oÄekivanog.
Živimo iz dana u dan i pored svakodnevnih obveza nekako nemamo vremena razmišljati o važnim stvarima.
A možda bi trebali, baš zato što su važne.
Dok sam bila mala, koliko puta mi je mama rekla da izbacim smeće. Evo za pola sata ću, evo dok mi proÄ‘e serija, evo dok ovo, evo dok ono… Na kraju dana joj pukne film pa malo zafali da i ja skupa sa smećem zavrÅ¡im u kontejneru! Poslije se pitam Å¡to mi je to trebalo; neÅ¡to Å¡to je bilo neizbježno na kraju sam svakako uradila, samo umjesto na lakÅ¡i – na teži naÄin. Uz ljutnju i pokvaren dan i meni i njoj.
Ovo je banalan primjer a zamislite kako je tek s ozbiljnim stvarima. Tu nam prolongiranje možda neće odrediti dan nego život.
Jedna pobožna osoba nekad davno me upitala: “ZnaÅ¡ li kako djeluje onaj zloÄesti (s rogićima) da otjera Äovjeka u nevolju i propast?”. “Kako?”, upitala sam. -“Tako da ga nagovara da odgaÄ‘a dobra djela”.
Vrlo mudro, morate priznati. Ne odbijemo neÅ¡to uÄiniti nego se zavaramo kako ćemo to napraviti kasnije. I to najÄešće Äinimo upravo s važnim stvarima. Odlažemo ih. A tko zna hoćemo li kasnije imati izbora ili će neÅ¡to ili netko odluÄiti umjesto nas?
Koliko puta sam u žurbi proÅ¡la pored prosjaka ili nekoga tko traži pomoć, misleći se “neka, u povratku ću” i sliÄno. U povratku uglavnom ne bude viÅ¡e tu. Capisci?
