Будеш ли икада сјена
када у теби ватромет гори,
када ти суза јутро у дан плете
или када на твојим уснама тиња пламен?
БУДЕШ ЛИ ИКАДА СЈЕНА?
Будеш ли икада сјена
када у теби ватромет гори,
када ти суза јутро у дан плете
или када на твојим уснама тиња пламен?
Вратиш ли икада казаљке на зиду
у вријеме када је пустиња твоја
као ружа латица у пуном сјају
препуна оаза била?
Бациш ли удицу и довучеш ли мисли
из заспалих блиједих фотографија,
када је ријека без мостова
изворске свјетлости,
цијелим током
текла?
Сјетиш ли се заспати понекад или често можда на ливади бешумне траве,
испод површине и запремине,
без формуле бар за сад,
и бар на трен?
©Бранка Благојевић