Ne tako davno, čeljad je živila i umirala samozatajno.
Ne biše ovizi raskošni’ sanduka sa svilenim i baršunastim postavama… o’dragosti leć u njizi, bošprosti.
Sad ižinjavaju svakakve iskonice.
Neki i legnu u sanduk da isprobavaju je li udobno…ccc.
Isan bi se krstijo livom priko desne, et.
Šta li ti vaktile…
Kad isan umre, obuklo bi ga u ukopno ruvo i položilo na kakvu podužu, drvenu klupu, dok ga muškadija, međuse, ne ponesu na drvenim nosilim, do greblja.
A, do tada bi se “čuvalo mrtvaca”, odnosno, bdilo uz pokojnika u molitvi i uspomenama.
Tu, u vlastitom domu.
Kakve te mrtvačnice…!
‘Vako se cilo selo lipo oprosti od pokojnika, kako Bog zapovida.
Izmoli koji očenaš, isplače koju suzu, kaže koju lipu besidu o pokojniku, pa potlin na sa’ranu, bez obzira je li pokojnik umro mlad ili kao već stari đuturum.
Svi odreda dolaze.
Dolazilo se i na babine i u kolo, kad bi se kogod ženijo, pa, ako bi ‘kogod i propustio ovo potonje, sprovod, svakako ne.
Bilo bi to veliko rugo, sramota i grijota da ‘kogod ne dođe.
Šta je red, red je, nema tu isprika.
Umro tako, priča čeljad, neki did koji je živio sam samcat, pa ga umisto njegove obitelji, kako je običaj, za’ni svit “opremale” dobre suside, koje su vaktile slovile kao dio obitelji.
Najskoli u ‘vakoj situvaciji kad čovik nema više nikog svog.
Em, je red; em je sevap.
Kad su ga lipo opremili u ukopno ruvo, koje je lako pripoznalo svako seosko čeljade, pogotovo ženskadija, položiše ga na već spomenutu drvenu klupu bez naslona, kakve se viđaju po dernjecima uz stolove ispod šatora.
Upališe lojnu sviću i staviše je na prozorsko okno, povr’ pokojnika, te brižno staviše krunicu u ruke koje, po običaju, prekrižiše na prsima.
Potom, stručkom mesliđana poškropiše pokojnika svetom vodom, pa stručak staviše na tijelo, zajedno sa ostalim mesliđanom kojim su ga okitile, a kojeg je, u’ni vakat, imala svaka seoska kuća.
‘Nako žestokog mirisa, pored ukrasne i žalbene, imao je i funkciju da “zuzbija” onaj karakterističan, neugodan zadah, koji se širio; pogotovo u sparnim, litnim danima.
Nakon “opremanja” svi bi se pomolili za dušu pokojnika; malko oplakali i uzdisali, te uz uobičajeno “Pokoj mu duši! E, ja…šta ti je život!”, mirili s njegovom i svojom smrtnošću.
Taki život, štaš…!
Krenulo bi se onda pričati o pokojniku, hvaliti, prisjećati, pa i šaliti…
Ukratko; red molitve, red žalobnog uzdisanja; red smija i najviše zanimljivog divana.
Ovaj put nije bilo priviše uobičajenog nabrajanja i kuknjave.
Isan je stariji, nema bližnje rodbine; šta’š…
Prispila tako u društvo i jedna mala petogodišnjakinja, prva susjeda, pa sve radoznalo zirka uokolo tražeći kakvo zgodno misto ‘di bi se smistila, tako da dobro čuje, a opet da odrasloj čeljadi ne “puti noge”.
Nigdi mista.
Ne shvaćajući popravo razlog okupljanja, a još manje koncept smrti, nije osjećala nikakvu nelagodu zbog blizine pokojnika koji je, sklopljenih ruku mirno “spavao” na toj klupi kraj prozora s upaljenom svićom na oknu.
Naprotiv, videći da na samom rubu klupe, podno nogu pokojnika, imade taman toliko mista za njenu sitnu guzu, side ona “ki velika”.
U tolikoj gunguli, gotovo ju nisu ni primjetili ‘nako tihu i sićušnu.
A, bijaše to iznimno ljubopitljivo dite smrtno željno priča i pripovidanja kojih se, onomad, nije moglo naći u crtićima, bajkama, slikovnicama…
Jedini dostupan medij bijahu priče odraslih koje bi djeca slušala, manje, više pritajena iz kakvog prikrajka, baš kao i ona sada na prikrajku duge, uske, drvene klupe.
Sva se pretvorivši u uho, pozorno je slušala svaku rič, pogotovo ako bi započimala onim obećavajućim: “A, znate li vi ono…”, kojim se nagovještavala uzbudljiva zgoda.
Tako zanesena, slušala je mašući nogaicama u ritmu “očenaša” koji bi nanovo započimo svakim novim dolaskom.
Mnoštvo mrmljajućih glasova djelovalo je meditativno i uspavljujuće, poput šuma potoka ili zujanja pčela i nogice se spontano ritmički cuninaše sve brže i brže dok se, najednom, klupa nije prvrnula zajedno s pokojnikom.
Živa živcata istina, kažu….
Nastade pravi stampedo.
Čeljad se uz vrisku razbižala kudgod koji.
Samo što nisu, vele, iskakali kroz prozor, toliki ji straj bijo spop’o.
“Di se neš poplašit, bolan… Računa čeljad, mrtvac se skočijo!
Mo, crkli o’strava, et.!”
Pripalo se i sritno dite, ali ne od mrtvaca, nego od tolike skrike i od strava što je privrnula klupu, pa, bržebolje šmugnula kroz šumu nogu i uz plač, biž’, Bog te veselijo!
Ni dan danas, kažu, nije sigurna jesu li skontali da je ona privrnula tu klupu vrpoljeći se i ljuljajuć nogama i guzom na samom rubu.
Niti se vele raspitivala.
Čovik, pokoj mu duši, i’nako nije imao bližnje rodbine, a za ostale…brige je se!
Sad, nije da se time ponosi, ali da se i nakon toliko vakta, slatko nasmije svaki put kad se toga siti…nasmije, brate.
Naravno, dodajući uvik ono uobičajeno:
“E, pokoj mu njegovoj duši!”.
Di’š lipšeg spomena!
******
Uz zahvalu našoj vjernoj čitateljici M.F.P., koja garantira istinitost ove zgode koju je slušala iz prve ruke; od samog aktera priče – njene rođene tetke🤭pa, ako do sada i nisu znali, ko je “krivac” za privrnutu klupu, sada znaju.
I nek’ znadu, vala!😄
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
Foto: KUD “Kamešnica”, Otok (Sinj)
