Baba oda na prstima susprežući dah, toliko je zanesena unukinom pobožnošću.
Najednom “pobožna” divojka prasne u smij.
Baba se prisenitila.
– Ujmoca!
– Evo baba nešto po tvojoj mjeri! Slušaj šta kaže Izaija prorok opominjući narod koji se okrenuo od Boga slaveći bogove ovoga svita. Slušaj!
“Ovako govori Gospodin: Trošite na ono što kruh nije!” – podiže ona kažiprst i namršti se deklamirajući prororokove riječi prijekornim, povišenim tonom i dubokim, strogim glasom, oponašajući zabrinutog, nezadovoljnog proroka
– Mhm, mhm…
– Ko da je tvoj učenik baba, svega mi! Evo, kori narod za rastrošnost. Govori da su trošali i da troše za nepotribne stvari – “na ono što kruh nije”. Šta kažeš?! Ko da je tebe pitao, je l de? – smijala se iza glasa.
– Kokad je naoposum, nu. I ni ti je to smišno, vala! Jašta se je svit proopačijo što mu je sve prišlo priko zubiju.
– Ni mi je smišno što to govori, nego sam znala da će te sunce ogrijat kad to čuješ. Najveći biblijski prorok – i meni najdraži – govori na dlaku isto ko i ti: ‘Ne troši na ono što kruv nije!’. – priti prstom – Znači, ni kod njega nema ižinjavanja, burđija i ostalih iskonica, ko ni kod tebe. Samo što se mora. A, i to umjereno.
Smijući se pravila je ljutite grimase, pritila prstom i vrtila glavom karikirajući i oponašajući babu-proroka.
– Kokad valja! Kako no mu biše ime?
– Veliki prorok Izaija, bona. Najveći! I eto – ćuta-puta, i opet ti dogura do najvećeg. A, Izaija ti je veći i od sv. Tome, znaš. Prorok, no!
– Mo, znan, čula san za nj tisuću puta.
– Ima kod njega još čudo toga što podsića na te, ali neću ti sad sve otkrit, da se prikoviše ne posiliš! – još jednom je kažiprst u zraku.
– Mhm…
– Pa, ja. Nije mala stvar ličiti na proroka. I još kakvoga… Izaiju! Največeg, eej!
– Mhm, mhm…
– A, brate, baba – napoući usne – ostavi štogod i za unuku! Pa, ni ti je fora ličiti na sva slavna imena u Crkvi i izvan nje…
– Samo ti sklanjaj. Kokad ti se ne da učit, pa…
Razdragana porcijom smija, zagrli je i protrese sitna, staračka ramena:
– Ma, Izaiju ne moram ni učit, bona! Evo, ko da tebe slušam. Isti istovcijasti. Kora kruva, krigla vode i molitva. Šlus!
Ti i on bi se odman složili.
– Pa, študi tome? Glavno da isan nije gladan.
– I ne bacat pare ‘na no što kruv nije’! – podvuče.
– Pa, ja.
– Eto… Isti ti, kažem ti.
