Biralo me: Kuća – haus; miš – maus

Zove unuka, ištom sureprica, babu u Hercegovini.
Baba taman molila “Gospin plač”.
Pita ju kako je…jel sve ok, pa prije nego je baba zinula, začakljanila pripeljivat da se mora čuvati i biti u “Quarantäne”…
Kad je baba, napokon, ufrštuljila šta joj ga dođe “Quarantäne”, iđe ti ona unuki, ‘nako natenane, razoputit, kako je njojzi “kreten” od kad joj se sin “sprtijo i otišo od kuće, pa ostala čamijat sama.
“Ćaća ti, oko moje.”
Unuka, napo’ Švabica, teše po svom, onom čudnom mješavinom hrvatskog i “švapskog”, pa bi, sritna baba, na jedvite jade “ulovila jedne”, sve kad bi joj tema bila bliskija, a unuka polašnje pričala.
‘Vako…pravi “pokvareni televun”.

– Polašnje, bona, ništa te, pod milin Bogon, ne razumin. Prikoviše brzetaš.
Unuka još manje razumi šta baba tramandža, pa samo ponavlja isto: “Haus”. “Quarantäne”.
– Mo, bona, kažen ti; meni ti je “haus-maus”, ima taj vakat.
Nit se di tičem, ni mičem.
Manjka mi čamotinje i prez tojeg đadrijeg…kakono mu reču…
– Ja, baba, aber, triba bit u Haus… Quarantäne. Bitte, baba! Razumila, ja?
– Mo, jesan, dušo, razumila san ja, ali ti mene, meščini, ne razumila… Đadru i haus-maus!
– Aber, baba… ist nicht Maus, to je, to je… kuća…Haus. Verstehen, baba?
– Mo, bona, tako se mi šalamo, po švapski… “kuća – haus; miš – maus”…
– Ti biti u kuća…ok? Sicherheit. Verstehen?
– Ja, ja…nego, reči ti meni di ti je ćaća?
– On arbajtet…to na kroatien…
– Aa…arbajt, arbajt…neka, neka.
– Ja, arbeit.
– Pozdravićeš mi ga čudi, čudo! I mater isto. Ščula?
– Ja, ja…und ti biti im Haus, baba…kući. Ja?
– Ja, ja…

Biralome/Tomislavcity