Biralo me: Čarobna kovica

Kao i sva dica vaktile, bijah čudo, čudo željna slatkarije, pa i klete marmelade u’noj velikoj, crljenoj kovici.
Čim bi mater negdi makla, prvo što ti sine u glavi je ta kovica, jedina slatkarija u kući.
Ko će čekat sutrašnju marendu, s onim tankin slojem, koji mater namaži na kruv, ko ni sebi, ni svome.
Ma, ko da je isprosila, bošprosti.
Skroz providno, et.
Da san ja umisto matere, nalipila bi toliko da nemeš od nje nać kruv.
A, ne nako…samo draži sritne nepce.
I zato ne propušćaš ni jedne prilike, pa makar i samo liznut, ‘nako, na vr’ jezika.
Da zera zavaraš ljutu želju, koja ne popušća kad ti čarobna kovica jednom iskrsne u glavi.
Džabe ti se š njon borit!
Oćeš mislit na nešto drugo, evo ti nje, s onom malom što slasno oblizuje kašiku.
Ponavljaš tablicu množenja, da smetneš s uma.
Ma, kakvi!
Dvaput dva, četri.
Triput tri, devet.
Četri puta četri…kovica!
Džabe ti!
Zato se najbolje odman sjurit prema kredencu.
O’strava ti se pričini ko da se mater vraća, pa zgrašiš skroz na drugi kraj kujine, najudaljeniji od “mista zločina”.
Srce lupa u petama.
Teško dišeš ko da te vuci gone…
Osluškuješ.
Ništa.
Moraš zgrabit bar jednu kašikicu ili ćeš umr’t.
Tiho otvoriš kredenac, pa obiručke zgrabiš široku kovicu.
Đadriji kapčić se, ko zauzinat, neda otklopit.
Uzmeš nož i nekako otklopiš.
Zgrabiš punu pripunu kašiku.
Ka’ne ti na majicu.
Ojme meni!
Letiš prat mrlju.
Neda se!
Ojme!
Vraća se mater…
Ojmeee!
– Što ti je mokra majica? – pita.
– Pila vode, pa…polila se. – zamuckuješ moleći Boga da ne zaviri izbliza.
Usliša te.
Prošo si lišo i zato si zahvalan, ko da si otplatio kredit za kuću.
Šta ti je dičja srića nekoć…
S čime bi se danas moglo usporediti?
Niščim, jelde…?!
___________________
kovica – kantica
providno – prozirno
kapčić (kapak) – poklopac

TC