: Babine molitvice

– Koji je danas dan? – upita Jure i otpi gutljaj čaja od Gospine trave što mu ga Mara sprema odnedavno jer je dobar za živce.

– Nedilja, Jure! – spremno će Mara. – Eto te k’o pokojna baba. To bi joj bila prva besida jutri čim bi ostavila očenaše.

– Oćeš reć da sam ostario, Mare.

– Ne ću, već mi se učini koda čujem babu. Znala je ona koji su dani, al’ imala običaj priupitat. Onda bi započela svoju priču. Nediljom bi kontala onu svoju molitvicu, a volila da je svi slušamo pa bi i dica s njom molila:

Nedilja je braćo danas – Bog se Isus rodi za nas

U nedilju ti ne teži – moli Boga, a ne leži

Moli Boga da ti prosti – da ne paneš u tavnosti

Oj, čoviče, oj grišniče – ne čini se od već veći

U crnu ćeš zemlju leći.

– Imala je baba za svaku prigodu po kakvu svoju pripovid. – Prisjećao se Jure s osmijehom na licu. – Sićam se ja one što bi je brojila kad bi se kupilo sino u livadom:

Boga mole vedašićke mlade

Ne daj Bože lita bez diteta

Dugačka su u Mandušom uža

Kako ću i’ pokupiti tužna.

Onda bi nadodala još jednu:

Prija bi se uža pokupila- neg bi mlada dite podojila.

Ispričala bi i onu o strini koja je otišla dojit dite iz vršaja pa je san privario i zaspala nad bešikom, a dite samo izašlo na guvno prid kuću. Nije ona ni spazila di je dite kad se prenula od sna pa izletila govoreć kako se malom zadugo nije dalo zaspat.

– Lako je babi bilo pričat kad je je imo ko slušat, – zaključi Jure tugaljivim glasom. – Kom ćemo mi govorit, moja Mare, zidovim?

Osjetila je Mara tugu i strah u Jurinu glasu pa ga je nastojala oraspoložiti.

– Meni je sad sve lipše, nego prije. Možda je u ‘no vrime samo bilo lipše biti staro čeljade. Držalo se do starosti. Nisu se smatrali smetnjom, već blagosovom. A i matere su svitovale: Starci su moći u kući i put u raj. I ja sam to virovala i tako učila svoju dicu. Ali naši odoše u svit?

– Odoše i ne misle da će i oni ostariti? – Jure se oglasi drhtavim  tonom i nastavi brojiti:

– Utrnulo se dičije milosrđe za stare roditelje, pričnija im zarada i namišćaji, a sit će se, samo će bit kasno.

– Nemaju kad. Zarobio i’ poso. Nije ni njima lako. Nek im je Bog upomoći. Ima dobre dice koliko god oćeš. Ne triba kukat. – Mara je primakla čaj Juri u namjeri da odagna teške misli što su ga mučile ovih dana. Uspjela je blagim pogledom i riječima:

– Lipo je i ostariti, Jure! Nije to svakom dano.

Pogledao je Jure na Duvanjsko polje i osjetio kako ga napušta malodušje pitajući se je li pomogla Gospina trava, Marina lipa rič, jutarnja molitva ili svečano ozračje druge srpanjske nedilje.

Iva Bagarić/Tomislavcity