Zaluto nekakav novinar u naÅ¡e selo. Kaže da su ga zvali zbog nekog uspjeÅ¡nog sportaÅ¡a a moj ga Miro svratio u naÅ¡u kuću. ĆuÅ¡nem ga ja laktom pa zaÄuÄ‘eno upitam je li poludio, ali ne mari on. Razdragano uvede Äivika u kuću, stade ga Äastit ićem i pićem pa propitkivat ko mu je za njeg reko. Ma utužilo meni gledat taj cirkus pa glasno primjetim da moj Äovik nije nikakav sportaÅ¡!
– Nisam sad, al sam bio! – zagrmi on na me prid Äovikom, pa se stade pravdat.
– Upropastio mi gips i leÄ‘a i kukove jer radim u NjemaÄkoj, a u Å vabe nema labavo! Da u meni nije vaki sportski duh, davno bi ja to sve napustio! – stade mu pametovat.
Ovaj sluÅ¡a pa potvrÄ‘iva. Stavio naoÄale, izvadio nekakakvu bilježnicu pa stao propitkivat:
– Vi ste dakle profesionalni Å¡portaÅ¡?
– Jesam, kako nisam! Nema sporta kojeg ne pratim!- odgovori moj ponosito a ja ne mogo izdurat da ne doviknem iz kujine:
– Pratio bi on i rusku seosku ligu da je prikazuju! Ta kako neću reć kad je tako? Taj me sport iz kuće izgoni!
Ovaj se malo zbuni, ali opet nastavi propitkivat.
– Koji Å¡port pratite?
– Pa, kažem ti da pratim sve ali kad me već pitaÅ¡ koji najviÅ¡e volim gledat, onda ću ti reć, žensku odbojku na pjesku! Ja bi u to mogo gledat i dan i noć! – reÄe moj pa se natrgne smijat.
Ja raÄunam, ako je ovaj imalo pametan, dosad je skužio da je zaluto, ali jok, ni on ne odustaje pa nastavi.
– A kojim ste se Å¡portom aktivno bavili?
– Ih, kojim nisam, peć ti poljubim? Od rvanja do koÅ¡arke, nije ga bilo boljeg u ciloj župi! – veli moj pa se stade prisjećat svih silnih, sportskih okrÅ¡aja po seoskim livadama.
– Pa dobro to – zbunjeno će novinar – a možete li mi reći u Äemu ste bili najuspjeÅ¡niji?
– E to ne mogu kad sam ti u svemu bio jednako dobar. Da je mene imo ko uputit i Å¡kolat, ko zna di bi zavrÅ¡io! Nako sam zarana moro poÄet radit pa sam zapostavio karijeru. – ovaj će moj ozbiljnim tonom a ja ne mognem izdurat da se ne nasmijem. ÄŒuj karijeru? A vrh te karijere je valjda bio onda kad su ga BukovÄani pustili da brani na turniru u Mrkodolu. Ni to ne bi da je bilo ikog drugog!
I ko zna do kada bi se njih dvojica tako riÄima natezali da u kuću ne banu Stipe Antukin pa stutnji na novinara.
– Pa dobro di si ti, jesmo li lipo rekli u deset sati a evo je proÅ¡lo i pola jedanest! Milanov mali Äeka u mojoj kući, deÄko se žuri u Split na trening. Pa neće Hajduk Äekat! Na brzinu ga Å¡togod propitaj i gotovo!
IskolaÄio ovaj oÄi jer mu niÅ¡ta ne bi jasno. Zacrvenio se i ovaj moj, pa umjesto da se u miÅ¡ju rupu sakrije, on se odvaži pa upita:
– A kad ćeÅ¡ mene objavit?
– Pogleda ga ovaj mrko, pa prije nego ode promrsi:
– Fala vam na prÅ¡utu!
Naljutio se moj, eno se još ko rak crveni a ja ne mogu odolit da ga ne zadirkivam.
– Dobro je to za prvi intervju, drugi će put bit bolje!
Pa ja, propustit naku karijeru a da to niko ne zabilježi, baš bi bila šteta!
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity tropolje.info