Neće u nas vinova loza. Probala sam, posadila malo i oko nje se lipo trudim, ali uzalud. Ne daje roda i gotovo. Valjda je sliÄno i s ljudima.
VidiÅ¡, sinoć mi rekoÅ¡e da je strina Ljuba popravo bolesna. Nije to neka novost jer su u njezinim godinama svi bolesni, samo su njezine bole uvik, ajmo reć specifiÄne.
Skužila je mudrica da se na raÄun bole najlakÅ¡e dokopa nevistine i sinove pažnje pa je razvila cili sustav prigodnih bolesti. Tako je zaboli Äim ruÄak nije na vrime gotov ili joj ne paÅ¡e, boli je kad se zbog neÄeg nasikira, a logom legne i zovne pratra Äim njih dvoje najave da će negdi otić.
– Ko je vidio ić na more po vakom zvizdanu? – požalila mi se neki dan kad sam je obiÅ¡la samu i bolnu.
– Zovni mi pratra, nisam dugovita i upali MeÄ‘ugorje, a onda ajde. I ja ti seko kuvat kavu ne mogu! – lipo mi je pojasnila, a ja sam je posluÅ¡ala uz malenu laž.
– Zvala sam, ali se pratar ne javlja!
– Ih, Äudilo bi me da se javi! Zvala sam ga i niki dan pa mi se javila neka rospija i utužila ponavljat da je nedostupan ili iskljuÄen, ko ne zna ni ona. A mislim se, eto neka je tebi dostupan, a od mene Å¡ta bude!
Pokušala sam joj objasnit, stvarno jesam, da joj se nije javila nikakva rospija, ali sam odustala. Nema koristi jer ti ja od nje ništa tvrdoglavije nisam vidila!
I eto, otišla sam kući pa mirne duše njezinim javila.
– Baba je dobro, samo vi uživajte i ne žurite kući!
Ispalo je da ipak nije dobro jer su naveÄer dolazili i doktori fratar. Cilu noć od muke nisam mogla zaspat! Nagrizala me savjest i progonila ko miÅ¡evi jeÄam u podrumu. Jedva sam doÄekala jutro da joj se odem ispriÄat, moleći se i zavitujuć da ne bude prikasno! Zatekla sam je živu, a nekim Äudom i dobro raspoloženu.
– Sam Bog mi te poslo! – doÄeka me znakovito, a meni odma navru suze na oÄi.
– Prašćaj! – reÄe mi jer se bila friÅ¡ko ispovidila.
Ma već sam ti sve oprostila, i smutnju i laž i silne gluposti, a ako ćemo iskreno, toga je bio pun kufer! Oprostila sam ti i ono Å¡to sam rekla da nikad neću – kad si me na dan vlastita vinÄanja glasno obranila od tvojih prijateljica Å¡to su se Äudom Äudile kako baÅ¡ mene naki momak ženi riÄima: “Sam pao, sam se ubio!”
Eto, sve sam joj oprostila, ali sam samo tiho rekla:
– A moja strina, nemam ti ja Å¡ta oprostit!
– Ma znam, znam, nego – nestalo mi rakije pa ako bi mi tila donit malo one domaće da moji ne znaju? A, oćeÅ¡ li? – upita umilno me gledajuć.
I šta ću?
Da nisam donila garant bi umrla, taka je. Vako će se nevisti na vrat popet, a ja ne smim reć da sam kriva.
A šta bi bilo da se više ne trudim, niti oko nje, a ni oko ove moje bijedne vinove loze?
Å ta god za njih dvi uÄinim ostane mi gorak okus!
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity tropolje.info
