ZNAM ŠTA JE SREĆA
Lice mi gori, obrazi bride,
nemoć u telu bezživotnom.
Bačena pod noge na pladnju života ili smrti,
skamenjenog pogleda u vetar pričam.
Merim težinu svake moje reči.
Merim i režem.
Gledam,
a pogled slep u ni u šta zarobljen.
Vapaj glasovit svoj ne čujem.
Uzburkano nebo sivilom obučeno,
draži moju bol.
Reči se rastežu u beskraj.
Hladan znoj
pod naletom vrućine
čelo mi rosi.
Čekam i ne dišem,
životu dajem da ispuni san.
Znam šta je SREĆA.
Ne vidim je,
al čekam…
Ljiljana Skelić Vemić