Scena
“Prazno naše guvno ka i cilo Duvno”
PRAZNO NAŠE GUVNO KA I CILO DUVNO
Jednom davno igrala se dica,
bijaše nas puna podvornica,
puno guvno vriske, skake, graje,
do u mrkle sate sve to lipo traje.
Kad potok kraj kuće lipo proteče,
nema za nas dicu od tog’ sriće veće,
makar u njeg’ upali i po sto puta,
makar sritna mater ili baba bila jopet ljuta.
A još kad snig pa’ne u ‘ne lipe dane,
zar je i’ko bio pa mu odolio.
Ligure ti časkom sklepa ćaća brze,
ne salaziš sa nji’ ni kad su ruke smrzle.
U gumenim čizmom još su pape dvoje,
ispod mokri ‘lača štramplice po troje,
Obukle nas babe kao za Sibira,
kući se ne iđe dok te ne potira.
A u kući mrzle noge u pekari krabiš,
gladan vrućeg kruva s maslom slatko zgrabiš.
Vareniku vrću popij i Bog te veselio,
učas mrzle noge, nos i ruke već zaboravio.
Boga se molilo vazda u 6 sati
bio ga u selu ili gradu, tad se kući vrati.
Nikada se molitva priskočila nije,
nit’je prošla da se kogod od dice ne smije.
I svakoga jutra jopet ispočetka,
pozdraviš Gospu a škola i pos’o jopet te čeka.
Jedva čekaš da odradiš sve dužnosti svoje,
vani već te čeka staro društvo tvoje.
Sada mi se čini ili stvarnost to je,
nema tol’ko dice i guvno prazno je.
Prazno naše guvno, k’o i cilo Duvno.
Sve je manje dičje graje, ne daj Bože da potraje!
