Kultura
Iz dnevnika jedne mlade: Gosti
Odoše mi gosti. Da ti pravo kažem, nije mi ni krivo!
VidiÅ¡, ovi je dana u zaviÄaj doÅ¡la rodbina mi iz Å vicarske. Kako nikad nisu bili u mene, najaviÅ¡e se za danas. ZnaÅ¡ da sam ti ja skroz ljubokrvna pa sam im se baÅ¡ obeselila!
U ladnjaku sam imala smrznutoga tista za pitu i punu zdjelu oÄišćenog Å¡kripovca pa sam zaÄas lipu pitu zgotovila. Nedavno sam oprala prÅ¡ut i bome im ga nisam žalila naÄet! Ta nije beg cicija.
I mogu ti reć da smo se baš lipo družili!
Onda kad su poÅ¡li vidim, tili bi mi cilu kuću razgledat. Ne bi to meni smetalo da se nisam sitila kako sam sav onaj veÅ¡ sa Å¡trika samo bacila na svoj krevet, raÄunajuć da ću ga peglat Äim odu. Pomislila sam kako ne bi bilo lipo da mi taku sobu zateknu pa da poslje svima priÄaju kako sam plisnava. Zato ti se nisam dala smest pa sam se nekako izvukla, otrÄala u sobu i na brzinu sve sturila u ormar.
– Bože moj jesam i pametna, ponosno sam pomislila kad sam im se vratila.
Onda smo ti skupa iz sobe u sobu zavirivali dok su se oni svemu lipo divili! Dok ne dođosmo u moju sobu.
– Vaki smo ormar i mi sebi naruÄili! – tada oduÅ¡evljeno povikaÅ¡e pa odma neko i zapotegne, pa ga otvori.
I šta ću ti kazat, odma se sva ona sturena roba izvali prid nji na pod, a oni se moj brate zaibretili koda su vidili ne znam šta!
I eno, taman odoše.
Sad će sigurno svima priÄat kako nisam normalna. A je me i briga. Pa ko normalan zaviruje u tuÄ‘e ormare?!
Samo mi žao ono pršuta što im nariza. Da sam znala ne bi.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
